Divlje reke – utočišta ugroženih vrsta i biodiverziteta

Film „Plavo srce“ govori o mini hidroelektranama u regionu Balkana. Bavi se slučajevima u nekim susednim zemljama gde su ljudi uspeli da se izbore sa državom, investitorima i birokratijom i zaštite svoje okruženje, a time i svoje živote. U početku, ni oni nisu verovali u uspeh, ali nisu odustali i nisu se predali. Srbija se u filmu ne spominje, ali se u mnogim kadrovima ovog filma itekako može prepoznati.

Projekcija filma je danas, 7. juna,  u 20 časova u Novom Sadu, u amfiteatru na SPENSu (Sutjeska 2).

Ulaz je slobodan.

Nacionalni akcioni plan za korišćenje obnovljivih izvora energije Republike Srbije precizira da se do 2020. godine (publikovan 2013. godine) instalira 1092 MW dodatnih kapaciteta obnovljivih izvora električne energije, od čega 16,2%, ili  188 MW treba da bude od mini hidroelektrana (u daljem tekstu: MHE). Ako od toga oduzmemo pedesetak MW instalisane snage već postojećih MHE, još uvek je reč o barem 138 MW. Prosta računica kaže da snaga prosečne MHE ne prelazi ni 0,5 MW, zbog čega nam po Nacionalnom akcionom planu do 2020. godine sledi izgradnja više od 270 MHE. Izgradnjom svake MHE vrši se značajna seča šuma, a kroz korito i obale reka krči se trasa i obavljaju značajni iskopi u erodibilnom tlu za postavljanje cevovoda, dugačkog, po nekad, i više kilometara.

Posebnu brigu izaziva činjenica da se po katastru potencijalnih lokacija za izgradnju MHE (Katastar je izradio Institut za vodoprivredu „Jaroslav Černi“ 1987. godine) velika većina, od preko 800 lokacija nalazi u  zaštićenim prirodnim dobrima i rezervatima biosfere u područjima  prvog, drugog ili trećeg stepena zaštite, pa čak u nacionalnim parkovima.

S razlogom se postavlja pitanje: Šta je uopšte poenta zaštite određenog područja? Očita neusaglašenost zakonske regulative u Srbiji, pogotovo kad je reč o zaštiti životne sredine prouzrokovala je do sada veliki broj problema. Ukoliko „neka druga“ zakonska regulativa ne poštuje, pa čak i ne prepoznaje stepenovanost zaštite u zaštićenim prirodnim dobrima, kako je onda uopšte moguće zaštititi prirodne vrednosti Srbije? Zašto se proglašava status i određuje stepen zaštite, ukoliko je nekom drugom zakonskom regulativom dozvoljen toliki stepen narušavanja, pa i uništavanja prirodnih vrednosti, životnog okruženja i biodiverziteta?

I u oblastima koje nemaju zvaničan status „zaštićenog područja“ pored šume, ugroženi su i kilometri rečnih tokova i sav živi svet u njima. Deklarativno postoji ekološki minimum protoka vode koji su projektanti i vlasnici MHE dužni da poštuju, ali u praksi to često nije slučaj. Meštani koji žive u blizini ovih mini-energetskih objekata, svedoče o postojanju „dnevnog“ i „noćnog“ režima rada. Onaj „noćni“, naravno podrazumeva veće ili čak potpuno  zahvatanje vode iz vodotoka, čime se, ionako loše određeni ekološki  minimumi ne poštuju. Kada već pominjemo „ekološki minimum“, po pitanju vodotoka, ukratko, to je zamišljeni minimalni proticaj u koritu vodotoka pri kome nema štetnih posledica po floru i faunu vodotoka, odnosno, to je onaj najmanji protok, značajan za opstanak živog sveta u vodama i na obalama. Ekološki minimum zavisi od velikog broja parametara i nije isti za slične vodotoke, pa čak ni za isti vodotok na različitim deonicama, a njegovo određivanje je takođe jedno od pitanja koja treba postaviti u slučajevima izgradnje MHE, ali i bilo kog drugog hidrotehničkog objekta.

Tračak nade da će zaštita životne sredine dobiti odgovarajuće mesto pojavo  se  potpisivanjem  rešenja  kojim je  postupak davanja saglasnosti na studiju o proceni uticaja za MHE „Pakleštica” vraćen na početak. Međutim, taj tračak nade ugasila je Republička reviziona komisija, koja je u tesnom glasanju (8:7) odlučila da se projekat MHE „Pakleštica” nastavlja.

Presudom Upravnog suda u Beogradu poništeno je rešenje Ministarstva kojim se sprečava izgradnja MHE na reci Visočici i presuđeno je u korist „investitora“. U obrazloženju presude stoji da „ne postoje nove informacije“, koje bi dovele do opravdavanja rešenja Ministarstva, odnosno, da je postojanje potočnog raka navedeno u studiji uticaja koju je investitor naručio, mada nije data činjenica da je ta vrsta na crvenoj listi strogo zaštićenih vrsta. Ovaj propust izrađivača studije ostao je bez konsekvenci što je nedopustivo.

S obzirom da samo jedan vetrogenerator može da zameni na desetine mini hidroelektrana i spreči uništavanje prirode, a time i brojne štete koje se prouzrokuju u okruženju, kao i da postoje veliki potencijali i u drugim obnovljivim izvorima kao što su snaga sunca, geotermalna energija, biomasa itd, postavlja se razložno pitanje: Zašto se potencira izgradnja MHE?

Uporedni proračun isplativosti različitih  izvora energije teško je izvesti bez detaljne analitike, jer postoji veliki broj parametara (procenat iskorišćenja, infrastruktura, ekološke štete, održavanje, amortizacija, sanacija posle isteka radnog veka…). Neki od njih nisu merljivi, nego se moraju tretirati kao „stručna procena“, ali je svakako mnogo važnije definisati i držati se prioriteta. Da li nam je bitnija zdrava životna sredina, opstanak biljnih i životinjskih vrsta, očuvanje zdravlja ljudi ili isplativost i interesi kapitala i interesnih grupa? Zdrave i dobre stvari samo su naizgled  skupe, ali kad se u kalkulacije ubace troškovi životne sredine iskazani u novcu uloženom u sanaciju svega onoga što određena aktivnost u životnoj sredini, ali i zdravlju ljudi uništi, onda čiste i zdrave tehnologije postaju u i ekonomski veoma isplative.

Za razliku od većine članica Evropske unije, gde se odavno odustalo od izgradnje hidroenergetskih postrojenja, a jedan broj takvih objekata je i uklonjen, čitav region Balkana pogođen je suprotnim opštim trendom. Ovaj trend  favorizuje isključivo materijalnu korist pojedinca, maskiranu energetskim potrebama društva. Sličan proces, zasnovan na principu: „razvoj bez obzira na uništavanje životne sredine“, oličen u izgradnji brojnih termoenergetskih postrojenja i slično temeljenih industrija, već nas je doveo do procesa koji je poznat kao klimatske promene. Cenu ovakvog ponašanja nismo u stanju, a nećemo još dugo ni moći da procenimo, jer scenarije za sad samo nagađamo, ali ih još ne znamo.

Može li priča o životnoj sredini i slobodnim rekama dočekati i u Srbiji Happy end kao u susednim državama, ostaje na svima nama.

Autor teksta: Sonja Nikolić, predsednica Saveta Zelene stranke za energetsku efikasnost