„Dobar sluga, zao gospodar“, stara je izreka koja važi i za vatru i za vodu, ali se upravo kod vode, po svim svojim karakteristikama može videti sav smisao izreke. Kad je nema, ili je nema dovoljno, suše haraju i uzimaju danak nedostatka, a kad je ima više nego što je treba,poplave i bujice ruše sve pred sobom. Ove godine, kao i mnogih prethodnih,svedoci smo situacije kad voda postane gospodar i za sobom ostavi pustoš i nesagledive štete. Da li će predstojeće proleće, leto i jesen pokazati još koje lice vodnog disbalansa, u vidu suša, ili novih bujica i poplava, ili neće, ostaje nam ipak samo da vidimo i da se nadamo.

Kad se spominje prethodna poslovica, uglavnom se misli na kvantitativne osobine, izražene u suficitu, optimumu, ili deficitu voda, ali se često prenebregava kvalitativna osobina. Kvalitet dostupnih voda na planeti u uskoj je povezanosti i sa kvalitetom života, sa zdravljem ljudi i živog sveta uopšte. Iako je generalni trend u svetu da se više obraća pažnja na očuvanje životne sredine i održivi razvoj, ipak trend zagađivanja voda i dalje ide uzlaznom linijom. Iako voda spada u obnovljive prirodne resurse, ona je to samo do određene granice, jer zagađivanjem voda može doći do nepovratnog gubitka resursa.

Ovaj vek Ujedinjene nacije proglasile su vekom vode, što samo po sebi treba da ukaže na njenu važnost za opstanak i kvalitet života čovečanstva. Još 2007. godine, uviđajući značaj vode za sveopštu korist, život i zdravlje čovečanstva, Kancelarija visokog Komesarijata za ljudska prava Ujedinjenih nacija izdala je dokument pod nazivom „Pravo na vodu“, u kome to pravo svrstava među osnovna ljudska prava. Tim dokumentom nalaže se svetskim vladama, da svom stanovništvu, na razumnoj udaljenosti,obezbede dovoljne količine vode dobrog kvaliteta za piće i higijenu. Razočaravajuća činjenica je da se veći pomaci u pozitivnom smeru, od tada do danas, u nerazvijenim državama u svetu nisu dogodili.

Statistički podaci kojima se barata govore da Srbija spada u države srednje bogate vodnim resursima, što je samo jednim delom tačno, jer najveća količina voda u Srbiji, rekama dolaze u Srbiju iz drugih država, pa se smatraju tranzitnim vodama. Na ulazni kvalitet ovih voda Srbija nema uticaja, ali ima uticaja na dalje pogoršavanje kvaliteta, jer je broj sistema za tretman otpadnih voda u Srbiji simboličan. Zagađene vode industrije,najčešće bez ikakvog prečišćavanja, ulivaju se u naše kanale i vodotoke, a ako se na to dodaju i komunalne i sanitarne vode velikih gradova na većim vodotocima, tada se kvalitet naših vodotoka uveliko pogoršava. Veliki bački kanal (Vrbas – Bezdan) nizvodno od grada Vrbasa, Aleksandrovački kanal kod Zrenjanina, Azotarski kanal kod Pančeva, Bela Borska reka i još poneki vodotok u Srbiji su crne tačke lošeg kvaliteta voda, a po njima jesmo neslavno jedinstveni u Evropi. Rešavanje ovih problema odvija se sporo, ili se o njihovom rešavanju samo priča, a otvaranje Poglavlja 27. pregovora sa EU, može biti podsticaj, ali i razlog za dodatno odugovlačenje rešavanja.

Podzemne vode, o kojima se retko priča, izveštava  i piše u medijima u još gorem su stanju, jer postoji veliki pritisak na njih korišćenjem pesticida u poljoprivredi, ali i neizgrađenim kanalizacionim sistemima za odvođenje sanitarnih voda, pa velika količina fekalnih voda dospeva i do podzemlja. Ionako, prirodno loš kvalitet podzemnih voda, pogotovo u severnom i srednjem Banatu, kao i u severnoj i centralnoj Bačkoj, koji je opterećen gvožđem, manganom, arsenom i drugim metalima i nemetalima, dodatnim antropogenim uticajima, u mnogome se značajno pogoršava. Na žalost, mere u smanjivanju antropogenog uticaja do sada su izostajale, a sistemskog rešenja za kvalitet podzemnih voda i dalje nema.

Voda je u nama i svuda oko nas, a čovek je jedino živo biće koje na kvalitet vode može da utiče u oba smera. Do sad je njegov uticaj išao uglavnom u smeru pogoršavanja kvaliteta, a poslednji je trenutak da se taj smer obrne.

To od nas zavisi!