Putovanje u radioaktivni otpad u Parku prirode Stara Planina
Doktorirao 2016. godine na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, smer: Upravljanje vodnim resursima, na temu: "Identifikacija dominantnih učesnika u participativnom modelu upravljanja u vodoprivredi" i kao docent je zaposlen na Fakultetu za ekonomiju i industrijski menadžment na smeru za Ekologiju.
- Blog: Poglavlje svih poglavlja - 01.10.2019.
- Blog: Pravo i pravda?… Okolo, kupamo se! - 29.08.2019.
- Blog: Masakrom šuma do „zelene“ industrijske zone - 08.04.2019.
Na putu Knjaževac – Pirot, nekih 3-4 kilometra pre varošice Kalna, stoji znak na kom piše: Park prirode Stara Planina. Dakle, preda mnom je put u netaknutu prirodu Stare Planine. Krećem se uzanim, ne baš dobro održavanim asfaltnim putem i dolazim do pustog naselja Gabrovnica. Da li je zaista pusto, ne znam, ali ne vidim nikog ni na putu, ni po dvorištima. Sve je zapušteno i verovatno se u ovaj kraj retko zalazi.
Dalje idem putem koji vodi do nekog propalog giganta našeg socijalističkog perioda. Tu je drveni most na čeličnim nosačima, u lošem stanju, a iza njega kapija, u još gorem stanju. Iako postoje katanac i lanac, za koje se sa sigurnošću može tvrditi da nisu otključavani duži niz godina, delovi kapije su isečeni i naprosto mame da se pogleda i prođe dalje, „kroz žicu“.
Dvorište izgleda kao da je pretrpelo ozbiljna ratna dejstva, a zatim u brzini napušteno. Razbacani čelični i betonski komadi na sve strane… Kroz razvaljena vrata i polupana prozorska okna sledi prizor od kojeg se kosa diže na glavi.
Potom, prizor od koga se ledi krv u žilama.
Na susednim vratima, koja su naizgled u malo boljem stanju stoji oznaka.
Ubrzano napuštam objekat i gledam okolinu… U portirnicu niko nije ulazio dugi niz godina, što navodi na zaključak da ovo mesto niko ne čuva i da je sve ovo „na izvol’te“, kako dobronamernima, tako i onim drugima.
Izlazim kroz rupu na kapiji i gledam u Golemu reku, kako se inače naziva ovaj vodotok. Ova rečica se nekih 3-4 kilometra dalje uliva u Trgoviški Timok, njime stiže do Knjaževca i dalje do Zaječara, pa tako sve do Dunava i Crnog mora.
Sve što ova rečica ponese sa sobom, daleko stiže. Blizina ovog besprizornog odlagališta, koje atmosferskim padavinama svoj opasni teret dovodi do potoka, a kroz proceđivanje i do podzemnih voda, samo mi dodatno pojačava viđenim prizorom već uskovitlan strah.
Sistem za odvođenje voda u krugu postrojenja postoji i vodi direktno u Golemu reku. Neko će koristiti tu vodu za kupanje i piće, neko će tom vodom zalivati povrće koje stiže na pijace.
Kasnije, od meštana saznajem da su to zgrade napuštenog rudnika uranijuma „Gabrovnica“ i da je od 1966. godine u okna, ali i van njih, odlagan nuklearni otpad ko zna odakle.
Ne kajem se što u okno nisam ulazio, niti sam imao ikakvu želju za takvim tipom istraživačkog rada. Bez zaštitne opreme, odela i instrumenata za detekciju zračenja nije mi palo ni na kraj pameti da se igde više zadržavam. Jedino što mi je kroz glavu proletalo jeste tuširanje i pranje odeće u kojoj sam bio unutar ovog postrojenja jeze.
Nuklearni otpad tek tako je bezobzirno i neodgovorno ostavljen, bez ikakvog obezbeđenja. Za ovakav postupak sa superopasnim otpadom neko mora biti odgovoran. Ko?
Tražim podatke o ovom rudniku i pronalazim pojedine tekstove, koji su očito ostali bez odjeka. Nekoliko sajtova upozorava, ali čak ni komentara ove problematike nema. Možemo li tek tako prećutkivati da se ovo dešava?
Što se države i njenih organa tiče, niko ni prstom nije mrdnuo da se ova lokacija barem obezbedi i bude nedostupna, a o adekvatnom uklanjanju ovog otpada ili bar njegovom pravilnom skladištenju da i ne pričam. Dokle ćemo trpeti neodgovornost i bahatost? Problem se ne može ignorisati jer postoji i ogroman je, a njegove posledice mogu biti užasne i nesagledive.
Putovao, zapisao, slikao, prestravio se i duboko zabrinuo: Ratko Bajčetić
Pogledajte video: – Bivši rudnik urana u Gabrovnici kod Kalne ovom kraju doneo je mnogo zla, te su potpuno vanpredmetne priče o bilo kakvom odlaganju “belosvetskog“ nuklearnog otpada pod Starom planinom, koje zagovaraju neki naučnici u dnevnoj štampi – kaže za Knjaževacinfo predsednik Upravnog odbora Timočkog kluba Vladan Jeremić.
Izvod iz teksta Silvane Petrović „Rudarska okna postala deponije nuklearnog otpada“, objavljenog na sajtu zelenevesti.org:
„… Prisećam se podatka da je Zavod za javno zdravlje ‘Timok’ u Zaječaru pre nekoliko godina vršio ispitivanja nivoa radioaktivnosti oko rudnika, kao i da je konstatovana blaga povećanost prirodnog fona. Rešili smo da se i sami u to uverimo…
… Saznajemo da je pored prostora za preradu rude postojala brana koja je sakupljala otpadni radioaktivni mulj i pesak iz preradnih voda. Priliv velikih voda sa obližnjih brda vremenom je doprineo pucanju ove brane, tako da se sav mulj i pesak izlio u korito Trgoviškog Timoka, koji se spaja sa Svrljiškim Timokom i čini reku Timok. Okolno stanovništvo je nakon pucanja rudarske brane i nanosa peska koji su činili deo korita reke koristilo ovaj pesak za izgradnju svojih kuća…
… Baka Verica nas upoznaje sa svojim domaćinstvom i imanjem. Pokazuje nam crevo iz kojeg godinama curi voda. Doznajemo da je to voda koja dolazi iz zatvorenog rudnika. Voda je bele boje a okolinom se širi neprijatan miris. Od starice doznajemo i da je poslednjih godina miris sve jači. ‘Ova voda se seoskom rečicom koja je poprimila belu i sluzavu boju, uliva se u obližnji potok koji je pritoka Trgoviškog Timoka’, kaže baka Verica.
Brojke na našem brojaču vrtoglavo rastu i pokazuju desetostruko povećanje od normalnog fona. Baka Verica nam kaže da je nekada ovu vodu koristila za zalivanje bašte i pojenje stoke…
… Ispod neobezbeđenog prostora je veliki broj mašina koje su korišćene u preradi rude. Nailazimo na zgradu koja je nekada služila kao magacinski prostor. U ovom prostoru, gomila razbacanih plastičnih i metalnih buradi koja su puna tečnosti i materijalom nepoznatog sastava, svetlo zelene boje. Uočavamo na buradima obeležja da se radi o otrovnim materijama. Krov i prozori zgrade su oštećeni. Na zemlji, u zgradi i pored zgrade vidimo nanose zelene boje koju je voda nanela sa nezaštićenog i opasnog materijala koji se koristio za preradu radioaktivne rude.
Na obližnjem brdu merimo radioaktivnost koja je pet puta veća od dozvoljene – 520 mikrosiverta.
Ispred oronule seoske crkve konstatujemo da je okolina posuta radioaktivnim šutom koji potiče iz rudnika.
Krećemo se stazom ka rudarskom oknu napuštenog rudnika uranijuma “Gabrovnica”. Odjednom, brojač našeg uređaja, blokirao je na 1200 mikrosiverta. Imamo osećaj da smo prošli pored neke pukotine u zemlji iz koje izbija zračenje. Brzo se udaljavamo. Resetujemo naš merni uređaj.
Dolazimo do samog otvora rudnika! U dubini okna vidimo obrušenu zemlju koja je zatvorila ulaz. Brojač opet pokazuje povećno zračenje, pet puta veće od normalnog. Iz urušenog rudarskog okna ističe voda. Meštani kažu da intenzitet vode iz okna varira. Okno nije zazidano…“
