Energetsko bespuće Srbije
Posle završene srednje škole upisuje Elektrotehnički fakultet u Beogradu gde stiče zvanje diplomiranog inženjera elektrotehnike.
Majka troje dece.
Od 2000. godine živi u Novom Sadu.
Do 2015. nije nikad bila član ni jedne stranke.
- Blog: „Zaboravljeno“ nejonizjujuće zračenje - 13.04.2018.
- Blog: Neprincipijelne koalicije - 23.01.2018.
- Blog: Svi projekti moraju pod lupu! - 11.01.2018.
Napretkom razvoja industrije drastično su počeli da se ispoljavaju negativni efekti povećanog sagorevanja fosilnih goriva. Efekat staklene bašte dovodi do ubrzavanja, inače uobičajenih i sporih klimatskih promena. Najčešće pominjani pokazatelj ubrzanih klimatskih promena je povećanje prosečne temperature, odnosno globalno zagrevanje, koje će, uz sve propratne klimatske efekte imati mnogobrojne posledice po život na Zemlji.
EU je prihvatila obavezu da do 2020. godine, zarad borbe protiv klimatskih promena smanji emisiju gasova sa efektom staklene bašte, pre svega ugljen-dioksida za 20% u odnosu na 1990. godinu. Zato sve članice EU treba da u ukupnoj proizvodnji energije obezbede zastupljenost obnovljivih izvora od 20% do 2020. godine.
Kao što je već poznato, u obnovljive izvore energije spadaju sve dostupne energije: vodotokova, sunca, vetra, biomase i geotermalna energija.
Naravno, kao što smo već navikli, nama se nameću posebni uslovi i veći zahtevi nego drugim članicama EU, za čega smo delimično i sami krivi.
Naša cena struje je značajno niža nego u ostalim zemljama u regionu, ne samo zato što je struja kod nas socijalna kategorija nego i zato što značajan deo proizvodnje kod nas iz hidroelektrana koje daju najjeftinije proizvedenu struju.
Neko vreme velike hidrocentrale nisu smatrane ekolološkim projektima zbog velikog uticaja akumulacija na promenu prirodnog okruženja, međutim taj stav je promenjen i Evropska investiciona banka, kao i Svetska banka, ponovo investiraju u gradnju velikih hidroelektrana kao ekološki prihvatljivih projekata.
Ako tako posmatramo, Srbija već proizvodi 21% energije iz obnovljivih izvora. Sveobuhvatna procena isplativosti proizvodnje struje obuhvata mnoštvo kriterijuma, pa je u zavisnosti od toga moguća i manipulacija rezultatima. Na primer, instalisana snaga nije ona koju realno imamo kao iskoristivu (za termoelektrane je preko 80%, hidroelektrane oko 50%, a vetrogeneratore manje od 25% ), cena izgradnje tj. početnog ulaganja, je veoma različita, period eksploatacije takodje… Naravno, u sveopštu kalkulaciju morli bi se uvesti i, gotovo uvek ignorisani troškovi zaštite životne sredine, odnosno oni troškovi na kompenzaciji štetnog uticaja energetskog postrojenja na životnu sredinu. Ako se i oni računaju, termoelektrane zbog svoje izuzetne štetnosti postaju preskupe, ali i proizvodnja iz hidroelektrana poskupljuje, jer i sanacija njihovih štetnih efekata nije bez značaja.
Hidroelektrana u preseku. A-rezervoar, B-zgrada, C-turbina, D-generator, E-ulaz vode, F-cijev za vodu, G-visokonaponske linije (Wikipedia)
Činjenica je da Evropa smanjuje proizvodnju vetrogeneratora za 20% do 2020. godine, jer su sve „isplative“ i ekološki neškodljive lokacije uglavnom već zauzete vetrogeneratorima. Srbija vetrogeneratore može da gradi samo na onim lokacijama gde je gustina snage vetra veća od 250 Nj/m2, a to je uglavnom samo u istočnim oblastima Panonske nizije. Ova teritorija pokriva tek nešto ispod 10% teritorije Srbije, pa bi vetrogeneratori mogli imati ukupno učešće od par procenata. Ako se pri tome u obzir uzmu i migratorni koridori ptica, koji se u velikom procentu poklapaju sa „vetrogeneratorski isplativim lokacijama“, veličina pogodnih lokacija značajno se smanjuje, a moguće učešće vetrogeneratorske stuje u ukupnoj električnoj energiji palo bi čak i ispod 1%. Da podsetimo, izgradnja vetrogeneratora Zakonom je zabranjena na ovim koridorima, jer je štetna sa stanovišta zaštite ptica i uopšte biodiverziteta.
Gustina snage vetra za Vojvodinu u zavisnosti od nadmorske visine
U isto vreme, Evropa finansira i gradi hidroelektrane, kao ekološki prihvatljive projekte, dok se u Srbiji one tretiraju i kao ekološki neprihvatljive. Neprihvatljivost je u većini slučajeva i opravdana, kao što je to u slučaju planirane izgradnje elektrane na Limu, jer se time značajno narušava biodiverzitet u predelu značajnih prirodnih odlika, a i promene mikroklimatskuh uslova nisu bez značaja. Politika gradnje elektrana na hidropotencijal u Srbiji je veoma problematična, jer su za tu izgradnju predviđeni prilično nefer ugovori o javno-privatnom partnerstvu, kojima se po BOT modelu (build-operate-tranfer) privatnom partneru (po pravilu nekom od većih energetskih koncerna) prepušta finansiranje izgradnje i potpuno pravo raspolaganja u periodu od 20 do 25 godina, pri čemu ovoj državi ne plaćaju čak ni PDV, a nakon tog perioda, kad elektrana pređe amortizacioni vek trajanja i uđe u fazu neophodnih ozbiljnih ulaganja u održavanje i remontovanje, prepušta se državi Srbiji na raspolaganje. Pri tome je i akumulacioni prostor za vodu već izgubljen, jer je taloženje nanosa u akumulacionim jezerima dostiglo stanje potrebnog izmuljivanja i čišćenja.
Ne treba zaboraviti ni na energiju sunca jer efikasnost solarnih panela raste a cena im opada tako da na mestima gde ima dovoljno sunčanih dana oni mogu biti značajan izvor energije. Njihove mane su toksičnost nekih materijala koji se koriste u izradi i velika površina koju zauzimaju .
Procenat iskorištenja fotoćelija u zavisnosti od primenjene tehnologije (Wikipedia)
Jedna veoma važna činjenica se često izostavlja kad se pomene energetski sektor, a to su uštede. Ako se zna da je Srbija u samom vrhu svetske liste po potrošnji energije po jedinici proizvoda, kao i da se ni kod kuće ne ponašamo previše „domaćinski“, problem „nedostajućih energetskih kapaciteta“ mogao bi se lako rešiti nadomeštanjem nedostajuće energije ušteđenom energijom. To je moguće samo kroz podizanje i podsticaj svesti, kako kod građana, tako i u privredii o neophodnosti štednje energije, ali i kroz razne benefite i povlastice za one koji štednju energije shvate i primene na pravi način.
Na potezu je država Srbija.
