Blog: Zbog koga se vode pregovori oko poglavlja za pristup EU?
Doktorirao 2016. godine na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, smer: Upravljanje vodnim resursima, na temu: "Identifikacija dominantnih učesnika u participativnom modelu upravljanja u vodoprivredi" i kao docent je zaposlen na Fakultetu za ekonomiju i industrijski menadžment na smeru za Ekologiju.
- Blog: Poglavlje svih poglavlja - 01.10.2019.
- Blog: Pravo i pravda?… Okolo, kupamo se! - 29.08.2019.
- Blog: Masakrom šuma do „zelene“ industrijske zone - 08.04.2019.
Sve države EU, koje su nakon formiranja Evropske Unije sa 12 država – članica ušle u tu uniju, imali su proces pristupnih pregovora. Taj proces, kroz potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), rezultirali su među faznim statusom kandidata za ulazak u EU. Nakon toga, kroz pojedinačne pregovore, po svakoj od definisanih oblasti državnog uređenja i funkcionisanja, proces je rezultirao referendumom o pristupanju, čime se proces i završavao. Pitanje uspeha, ili neuspeha referenduma je već neko drugo pitanje.
Broj poglavlja, kako su definisane oblasti pregovaranja, varirao je i konstantno se povećavao tokom vremena, pa sad Srbiju čekaju pregovori o, čak 35 poglavlja. Ali šta je to za Srbiju, jer mi sve možemo i to na brzinu. Taj „konstruktivni“ pristup pregovarača iz Srbije video se još tokom pregovaranja o zaključivanju SSP, jer nema tog zahteva koji su pojedini pregovarači iz raznih država EU zatražili, a da ga naši pregovarači nisu odmah i oberučke prihvatili. Ako taj trend i dalje vlada, a ne vidi se baš neka razlika „ove i one“ vlasti, postavlja se pitanje zašto uopšte pregovarati oko pojedinačnih poglavlja. Jednostavnije je zatražiti spisak svih pojedinačnih zahteva po svakoj od 35 oblasti, pa da to lepo i odmah prihvatimo, potpišemo i „skinemo gaće“.
Zakonodavstvo EU nije identično od države do države i tu ima, u pojedinim oblastima i značajnijih odstupanja, ali upravo ta odstupanja se regulišu zajedničkim EU zakonodavstvom. Pre otvaranja bilo kog od 35 poglavlja, neophodan je skrining (screening), odnosno, analiza odstupanja domaćeg zakonodavastva od zakonodavstva EU, koja se tiču oblasti iz zadatog poglavlja. Rezultat skrininga ukazuje na neophodne pravce usklađivanja domaćeg zakonodavstva, kako bi se našlo u okvirima EU zakonodavstva, kao i sve potrebne aktivnosti i okvirni rokovi za postizanje potrebnog.
Bilo kojoj racionalnoj pravnoj državu, ni u kom slučaju ove granične vrednosti nisu nedostižne, nego su barem željene vrednosti. Kojim i kakvim pitanjima se bave pojedinačna poglavlja? Recimo, poglavlje 23, pravosuđe i osnovna prava, zahteva smanjenje stope kriminala, korupcije, kao i brz, efikasan, nepristrasan i pravičan pravni sistem, što je, morate se složiti sada samo misaona imenica za Srpsko pravosuđe. I, šta je tu loše za Srbiju? Ništa! Upravo bi Srbiji odgovaralo da ti uslovi budu još strožiji, kako bi svim stanovnicima Srbije bilo bolje. Hajdemo dalje.
Poglavlje 12, o ispravnosti hrane veterinarskoj i fitosanitarnoj politici, od Srbije zahteva visok nivo zaštite zdravlja stanovništva, kao i kreiranje sistema ispravnosti hrane po sistemu „od farme, do trpeze“ i šta je tu loše za Srbiju? Opet ništa! Hajdemo još dalje.
Poglavlje 11, poljoprivreda i ruralni razvoj zasnovana je na tome da poljoprivrednici dobijaju podsticaje, bez obzira na to kojom se vrstom proizvodnje bave, što bi se osiguravalo sredstvima Evropskog garantnog poljoprivrednog fonda, a na taj način bi se stvorilo stabilno snabdevanje tržišta po nižim cenama. Šta je tu loše? Ne da nije loše, nego je odlično, jer sada imamo finansijski preopterećenog seljaka, kome kasne, ili uopšte ne dobija podsticaje, a cene hrane na tržištu divljaju. Hajde da pomenemo još koje poglavlje.
Recimo, poglavlje 32, finansijski nadzor zahteva interne i eksterne revizije, kao i njihovu odgovornost parlamentu, što je do sad bilo nezamislivo. Kad je u Srbiji neko uopšte odgovarao zbog nenamenskog trošenja državnog novca i bahaćenja? Do sada nije, a čak i ako su nekog privodili, bio bi puštan i čak mu je plaćana „paprena“ naknada za „pretrpljenu duševnu bol“. I šta ima loše u tome da kriminal bude iza rešetaka i da nam ne treba poklon, ili „plava koverta“ za svakog šalterskog radnika, lekara, državnog činovnika i koga sve ne?
Ako pogledamo poglavlje 19, socijalna politika i zapošljavanje, gde su potencira bolja socijalna zaštita i postizanje veće stope zaposlenosti, pri čemu se posebna pažnja poklanja bezbednosti na radu, jednakim zaradama za isti rad, jednakoj šansa za sve i zabrani radne diskriminacije, vidimo da je to upravo ono što je Srbiji neophodno da bi uopšte živela. Nemoguće je pronaći išta loše u ovom poglavlju.
O poglavlju 27, životna sredina, ne treba ni pričati, jer od Srbije zahteva da njeni građani imaju čistu vodu i dišu čist vazduh na nezagađenom zemljištu. Ovde čak ni mazohisti ne mogu naći neku manu.
Pregovori su, po definiciji proces približavanja stavova koji , na kraju treba da rezultira zajedničkim stavom, pri kome je svaki od pregovarača činio određene ustupke, ili nešto malo gubio da bi se do zajedničkog rešenja uopšte došlo. Sve u svemu, pregovori su dvostrani, a ne jednostrani proces, a rezultat je kompromisno rešenje. Ovi pregovori nisu baš toliko pomirljivi za obe strane, jer jedna strana ima okvire do kojih se može pregovarati, ali nas ne treba da brinu ti okviri, nego naša pregovaračka pozicija, kao i uloga pregovarača.
Pregovarački tim za pregovore o svakom poglavlju mora sebi, pre bilo kakvih pregovora postaviti pitanje: Šta je cilj pregovora? Ako smatraju da je cilj pregovora što pre ga potpisati i tako zatvoriti, onda ne treba ni da pakuju kofere za Brisel. Dobar odgovor bi morao da bude: da se pregovara u ime i za račun građana Srbije i da je bolje pregovarati i koji mesec duže i tako izdejstvovati najbolju poziciju za start Srbije unutar Evropske Unije.
Pogledajmo zemlje iz okruženja koje su „po hitnom postupku“ utrčale u EU (i NATO). Recimo, prosečna Bugarska radnička plata je pred ulazak u EU bila veća od današnje, dok joj je BDP, za sve vreme „boravka“ u EU bio, ili 0, ili je beležio pad. Mađari su se nekako snašli, ali to „snalaženje“ je prvo imalo izgled totalne propasti, ali je dolaskom „tvrde struje“ uspostavljen jak upliv Mađarske države u sve poslove. Na taj način postignut je, koliko-toliko pozitivan trend BDP i plata. Nedavnim ulaskom Hrvatske u EU u toj zemlji je došlo do totalnog političkog haosa, pa se više ne zna ko je s kim u koaliciji i ko koga i za šta napada. Privreda im delom stagnira, a delom je u padu, a nema puno onih koji će se pohvaliti boljim životom u strogom sistemu EU.
Srbija nije ni u položaju Mađarske, ni u položaju Bugarske, a ni Hrvatske. Srbija je i u boljem položaju od njih, ali i u lošijem. U boljem položaju je zato što će ovi pregovori potrajati, upravo zbog poglavlja 35, koje se tiče ostalih pitanja, što je drugi zvanični naziv za pitanje odnosa Beograda i Prištine, odnosno Kosova (ili ako je nekom draže, Kosova i Metohije). Tim produžavanjem vremena do ulaska Srbija dobija dodatno vreme za pripremu stanovništva, javnih službi, privrede i poljoprivrede za uslove života, prava i privrednog okruženja koji vlada u EU. To nije idealno, ali je ipak dodatno dobijamo vreme da, recimo, podigne status poljoprivrednika i tako ga učini, koliko -toliko konkurentnim sa poljoprivrednicima iz manje razvijenim zemljama EU.
Previše je dragocenog vremena, ali i prilika propušteno da shvatimo, da je poljoprivreda ubedljivo najveća šansa Srbije, pa je podizanje konkurentnosti seljaka na nivo konkurentnosti seljaka iz razvijenih zemalja EU malo verovatan. Kvalitetna i podsticajna politika u poljoprivredi mogla bi za relativno kratko vreme da utiče na povećan obim investicija u navodnjavanje i protivgradnu odbranu i na taj način podigne i stabilizuje proizvodnju. Ta mera bi koliko-toliko umanjila pritisak na seljake i obezbedila mnogo bolju poziciju srpske poljoprivrede u proizvodnim kvotama EU.
Naučna i istraživačka delatnost, koja je u Srbiji gotovo zamrla, zbog politizovanja i partijskog rukovođenja vodećim naučno-istraživačkim kućama u državi, uz sve mlade i nadarene studente i profesore mogla bi za kratko vreme da se podigne, kao Feniks iz pepela. Semenarske kuće, koje su zarađivale od izvoza svojih semena i sadnog materijala u ceo svet, uz malo političkog razuma i „odrešivanje ruku“ zaposlenima, mogle bi ponovo da zavladaju svetom. Fakulteti i instituti, koji su sa mnogih takmičenja po svetu donosili pregršt priznanja i medalja, mogli bi da razvijaju patente, koje bi domaća privreda mogla da kreira i proizvodi. Na taj način možemo zabeležiti značajne rezultate u izvozu pameti i proizvoda visoke tehnologije, što je najunosniji izvozni posao. Na mnogim poljima Srbija ima šansu za napredovanje u ovom „međuprostoru“ pregovaranja o poglavljima, samo ako pameti bude. A ako pameti ne bude, onda je to odgovor na pitanje zašto je Srbija u lošijem položaju od pomenutih komšijskih država.
