Šta se podrazumeva pod medicinskim otpadom? To jesav otpad, opasan i neopasan, koji se generiše pri pružanju zdravstvenih usluga u oblasti humane i veterinarske medicine.

Otpad iz zdravstvene zaštite koji sadrži dovoljan broj virulentnih, patogenih mikroorganizama da se nakon kontakta sa njim može javiti infektivno oboljenje naziva se infektivni medicinski otpad. Nebezbedno zbrinjavanje medicinskog otpada je problem sa kojim se ne suočava samo Srbija. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), samo u jednoj godini u 22 države u razvoju, došlo je do veoma zabrinjavajućih problema. SZO, posmatrajući neadekvatno zbrinjavanje medicinskog otpada  izdvaja sledeće činjenice:

• 21 milion infekcija hepatitis B virusom,
• 2 miliona infekcija  hepatitis C virusom,
• najmanje 260 000 novih infekcija HIV virusom.

Iz ovih činjenica nameće se sledeće pitanje: Ko je sve izložen riziku?

U zdravstvenoj ustanovi riziku su prvenstveno izloženi zaposleni u zdravstvenim ustanovama, kao što su: medicinske sestre, lekari, medicinski tehničari, ali i zaposleni u službama čišćenja i održavanja, a nakon toga pacijenti i posetioci. Izvan ustanove riziku su najviše izloženi prevoznici komunalnog otpada, ali u velikoj meri i lokalno stanovništvo.

Tokovi kretanja i upravljanje medicinskim otpadom regulisani su Zakonom o upravljanju otpadom kao i Pravilnikom o upravljanju medicinskim otpadom. Precizna primena i kontrola primene Zakona i podzakonskih akata iz ove oblasti u mnogome doprinose zdravlju ljudi i očuvanju životne sredine.

Ključne tačke kretanja medicinskog otpada kroz zdravstvenu ustanovu započinju odvajanjem prema kategorizaciji medicinskog otpada, na samom mestu nastanka, što doprinosi bezbednom rukovanju, ali i smanjenju troškova tretmana. Pod kategorizacionim odvajanjem podrazumeva se odvajanje opasnog od bezopasnog otpada. Druga važna tačka je obeležavanje otpada, kako bi se znalo o kojoj vrsti otpada je reč. Ovaj proces zasnovan je na podacima u deklaraciji, kao i bojama nalepnica za medicinska sredstva i hemikalije, odakle potiče i sledljivost otpada od mesta nastanka do finalnog tretmana. Treća važna tačka je sakupljanje klasiranog medicinskog otpada u žute kese i specijalne kontejnere, koji se pune do tri četvrtine radi lakše manipulacije. Poslednja, četvrta tačka kretanja kroz zdravstvenu ustanovu je privremeno skladištenje, odnosno odlaganje otpada na mestima koja su nedostupna javnosti, odnosno osobama koje ne treba da imaju pristup medicinskom otpadu. Ove prostorije su vidno obeležene i osigurane, a locirane su tako da se omogućava pristup samo osoblju zdravstvene ustanove koja ima pristup medicinskom otpadu, kao i komunalnim službama zaduženim za transport istog. Na ovim lokacijama, pod punim obezbeđenjem medicinski otpad čeka transport do mesta punog tretmana.

U razvijenim zemljama postrojenja za tretman opasnog otpada su dislocirana iz naseljenih mesta i smeštena u industrijskim zonama namenjenim za tu vrstu delatnosti ili na potpuno izdvojenim i obezbeđenim lokacijama. U Srbiji se po nezvaničnim podacima godišnje generiše oko 6000 tona infektivnog otpada, a po podacima Agencije za zaštitu životne sredine, tretira se svega oko 2500 tona. Čak 90% tretmana vrše državne ustanove(klinički centri, opšte bolnice, domovi zdravlja i zavodi za javno zdravlje), dok manji procenat tretiraju privatne kompanije.

Projekat Evropske Unije (EU), koji je startovao 2009. godine, imao je za cilj da pokrene zbrinjavanje medicinskog otpada sa „nulte tačke“ na teritoriji Republike Srbije. Državne ustanove su kroz projekat opremljene uređajima i vozilima, a zaposleni su prošli obuku.

Nažalost, većina uređaja postavljena je u neadekvatnim objektima, često lociranim na samim prolazima i dvorištima gde je visoka frekvencija ljudi, što samo po sebi predstavlja dodatne i veoma izražene rizike. Prema pomenutom Projektu, planirano je da državne ustanove budu operateri, ne samo za sopstveni, nego i za sav opasan otpad nastao izvan samih ustanova. Ova ideja, posmatrana sa pravne, ali i sa praktične tačke gledišta generiše dva posebna problema. Prvi problem je što ovakva ideja faktički pretvara bolničke ustanove u operatere upravljanja opasnim medicinskim otpadom, što samo po sebi treba izbeći. Drugi problem vezan je za prenošenje medicinskog otpada iz jedne javne zdravstvene ustanove u drugu, čime se umnogostručuje rizik od povređivanja, infekcija i zaražavanja, kako medicinskog osoblja, tako i korisnika usluga medicinskih ustanova. Iako je Projekat EU završen 2014. godine, ostalo je nepoznato da li zdravstvene ustanove treba da se bave medicinskim otpadom ili zaštitom zdravlja ljudi?

Poslovi upravljanja medicinskim otpadom u državama EU dodeljeni su eksternim, specijalizovanim i ovlašćenim operaterima, jer to proces upravljanja ovom vrstom otpada čini, ne samo bezbednijim, nego i jeftinijim. Takođe, politika “zero waste” je pravac koji zagovara da se na deponijama nađe što manje otpada. Tek kada se u nekoj od faza pregovora oko ulaska Srbije u EU otvori poglavlje 27, pitanje medicinskog otpada će se posmatrati na način koji zaslužuje.

Razni postupci, koji se kose sa postojećim pravilnikom o upravljanju medicinskim otpadom postali su svakodnevnica, pa se dešava da neke ustanove, koje se bave humanom medicinom, vrše tretman infektivnog otpada animalnog porekla. Takođe, transport infektivnog otpada radi se vozilima koja nisu adekvatno opremljena, od kojih su neka i bez adekvatnih dozvola za transport. Propisana prateća dokumentacija se često uopšte ne vodi, ili se ne ispunjava, a često se radi i nepotpun tretman. Ovo se posebno ističe u slučajevima tretmana oštrih predmeta koji se vrlo često uopšte ne drobe, što je direktno kršenje zakonske regulative.

Kontinuirana i fokusirana edukacija svih lica koja učestvuju u procesu upravljanja medicinskim otpadom je neophodna kako bi se svest o rizicima povređivanja povisila, a same povrede svele na minimum. Takođe, pojačanim inspekcijskim nadzorom nadležnih ministarstava postigla bi se stalna pripravnost zaposlenih u ustanovama. Dostavljanje podataka Agenciji za zaštitu životne sredine, unosom iz dokumenta o kretanju opasnog otpada , dovodi do zaključka da implementirani sistem jeste koristan, ali je i komplikovan za korišćenje, zbog čega je neophodno njegovo uprošćavanje, čime bi se obuhvatio daleko veći broj ustanova koje produkuju medicinski otpad.

Sistem izdavanja dozvola za upravljanje otpadom u nadležnom ministarstvu treba nadograditi i konačno uvesti inovacije, a zatim i realno sagledati tržište. Na primer, trebalo bi uvesti kvote u skladu sa generisanim količinama otpada, a ne vršiti hiperprodukciju operaterskih dozvola, jer ovakvo stanje samo pogoduje mogućim malverzacijama i kršenju zakona. Takođe, potrebne su snažnije i jasnije državne smernice u smislu preusmeravanja investicija u posebne i nedostajuće tokove opasnog otpada, što bi svakako imalo daleko veće efekte. Samim tim, nameće se neophodnost interresorne saradnje institucija u ovoj oblasti, kao što su resorna Ministarstva, Sekretarijati za zaštitu životne sredine, Privredna komore Srbije,regionalne i opštinske privredne komore, i privrede, jer bi ova saradnja bila ključ uspeha. Na teritoriji AP Vojvodine primećuje se značajni napredak u zaštiti životne sredine i implementaciji Zakona, što daje nadu u dobar početak u kompletnoj zaštiti zdravlja ljudi i životne sredine i približavanje standardima EU u toj oblasti.

Autor bloga: Miroslav Poznić, predsednik GO Zelene stranke Zrenjanin