Blog: Politički korektno ili ljudski korektno?
Živim na Balkanu. Region poseban po mnogo čemu, a jedan od „specijaliteta” je i to što se svi „gade” na politiku, a obavezan deo svakodnevice im je upravo – politika. Imena političara se znaju bolje nego imena slavnih istorijskih predaka. Sve što su političari uradili pamti se duže i od trajanja njihovih političkih mandata, a političkih opcija je uvek u izobilju tako da ako jedna zataji postoji i druga, treća, peta… Niko ne sprečava „preletače” da menjaju stranke ukoliko im prethodne nisu dale ono što su od njih očekivali. I niko ne filtrira ljude koji su u članstvu ako su dovoljno „namazani” da „dokažu” da „oni prvi ne valjaju, a eto vi ste najbolji”. I tako to ide godinama, decenijama, promeni se dres, promeni se par floskula i nastavlja igra, ali za novi tim. I novu korist.
Za sebe ne volim da upotrebim frazu „bavim se politikom”, jer ne znam gde bih „ubola” taj detalj u svome životu. Razlog je jednostavan i nije ga teško objasniti. Imam svoju porodicu, imam privatan život, imam karijeru, zvanje sam stekla učenjem i radom u vreme kada se diplome nisu mogle kupovati i prodavati, čini me srećnom kada imam dovoljno da platim sve račune i još malo „šopingujem” po prehrambenim radnjama, da baš ne skapamo od gladi. Poetski to bi se reklo – raduju me sitnice, a realno – skromna sam i ne zahtevam više od onog što, na žalost, u današnje vreme znam da mnogi ljudi nemaju da bi bar egzistencijalno bili zbrinuti. Normalno je da čovek ima i druge potrebe. Da teži da uredi prostor u kome živi, da je taj prostor njegov a ne „na kiriju”, da letuje i zimuje sa porodicom barem „zdravlja radi”, da priušti odlaske na kulturna (pa i „nekulturna”) dešavanja, da posećuje prijatelje i oni njega, a sve uz bar neki znak pažnje koji će biti veći od 100g kafe i table čokolade. Kada bih samu sebe analizirala rekla bih – običan čovek sa običnim potrebama. Nije baš da želim na vrh Mont Everesta, ali volela bih da bar svojoj deci omogućim da putuju po svetu iz zabave, a ne zato da bi radeći po svetu stvorila uslove da žive normalno.
Ipak, bavim se politikom. Moja opcija je aktivizam za prava i dobrobit životinja. U svetu postoje političke partije kojima je upravo to prioritet i statutarni kodeks, kod nas postoji samo jedna politička opcija koja u deo svog programa ima unetu i zaštitu životinja (ko ne zna – Zelena stranka, ko zna znam da to poštuje). Lično smatram da i svetske kolege koje su po opredeljenju isključivo „životinjari” (ne znam koju bih drugu reč upotrebila, a da me ljudi sa Balkana u potpunosti razumeju, a s druge strane znam i da svi vi koji se bavite zaštitom životinja tu reč smatrate za čast, a ne porugu), dakle i svetske kolege moraju da imaju širok dijapazon političkih interesovanja, jer politika utiče na sve i na svakog tako da od globalne političke scene zavisi svaka mikro struktura jednog uređenog društvenog sistema. I ta scena, iako je specistička do te mere da iako veliča prava čoveka, a ne priznaje prava životinjama, veoma često ugrožava elementarna prava upravo čoveka. Svako od nas ko se ikada založio za neku životinju doživeo je „Bolje misli na ljude, na gladnu decu, šta se baviš tim kerama??”. To je najbolji znak koliko je savremeno društvo dehumanizovano. Tu gde je, navodno, sve podređeno čoveku, njegovim pravima, tu još uvek postoje primeri koji se nameću kao prioriteti, jer su dokaz da se krše ljudska prava i da još uvek postoje i gladni, i napušteni, i obespravljeni LJUDI. Onda je jasnije zbog čega taj „takmičarski duh” o kome treba brinuti, jer ljudi i nesvesno smatraju da onaj ko pokaže empatiju prema bilo kome mora da se „utera u kolotečinu normalnog” i brine o čoveku, a ne da svoju ljudskost „arči” na životinje. Ko želi taj će i razumeti, a objašnjenje je jednostavno – nije poenta onoga ko se bori za nekog naterati da se bori za svakog, nego je poenta onog ko se ne bori ni za koga aktivirati da se bori barem za nekoga. Jer svako od nas je u nečemu najbolji i svako od nas u nečemu ima više sposobnosti i znanja koja će oplemeniti njegovo angažovanje i povećati mogućnost da to angažovanje bude uspešnije. Na žalost, teško da će ikada u svetu biti stvoren jedan takav sistem da svi u datom trenutku žive u blagostanju i bezbedno, jer čovek kao vrsta nametnuta prirodi istovremeno nije i vrsta sa najviše empatije, razuma i mudrosti koji bi pomogli da planeta bude jedno savršeno mesto za život. U ljudskoj naravi je potreba za gomilanjem materijalnih stvari, potreba za nadmetanjem po imetku, a ne po ličnim sposobnostima, potreba za hvalisanjem, otimanjem i kada nije neophodno, potreba za orobljavanjem i dovođenjem u zavistan položaj svega onog što ljudski um smatra da mu mora biti potčinjeno.
Često čujem od prijatelja, poznanika, pa i nepoznatih ljudi – „A da li je to politički korektno?” Ja bih ipak pitala „Da li je to ljudski korektno?”. Politiku su izmislili ljudi. Politika je oruđe pomoću koga se vlada, potčinjava, eksploatiše, drži u strahu ili u neznanju, otima tuđe, a nekad i gubi svoje. U današnje vreme politika u sebi najmanje ima ljudskosti. Zato mi je „politička korektnost” sumnjiva i izblazirana, a ako hoćete i potpuno savršeno – licemerna. Bez obzira bavili se politikom (tim pre naravno) ili bili nemi i inertni posmatrači kako se drugi bave politikom, trebalo bi da shvatimo da je politiku izmislio čovek i da ukoliko u njoj nema ljudskosti – nije dobra politika. Nije dobra ni za ljude, ni za druga živa bića, ni za planetu u celosti, jer loša politika brže ili sporije, ali neminovno vodi svet ka uništenju, a to smatram da nikome od nas niti je cilj niti sme biti premisa. Ako posmatramo životinje, koje nemaju politiku, ne znaju šta je politika, a i ne zanima ih, uočićemo da je jezgro svake vrste porodica, odrasle jedinke i potomstvo. Zatim to potomstvo odraste i stvara svoje potomstvo onako kako je naučilo od roditelja i prilagođeno onako kako mu okruženje nameće da se mora prilagoditi. Mnoge životinjske vrste su u današnje vreme izumrle. Ne zato što nisu sposobne da se održe, da evoluiraju, da se razmnože i stvore potomstvo, već zato što je čovek uništio njihova staništa, što je zbog pohlepe i luksuza ubijao, što je svojim delanjem i svojim otpadom uništio prirodu bez koje te vrste ne mogu da žive. I svojom politikom. Ma kakva ona bila kroz decenije i vekove, „politička korektnost” je dominanta u odnosu na ljudsku korektnost.
I tu se vraćam na pitanje sa početka „Politička korektnost ili ljudska korektnost?”. Tu gde nema ljudskosti sa žaljenjem moram konstatovati, a znam da će se svaki mudar čovek složiti, nema nikakve korektnosti. Prvo moramo biti LJUDI, a onda sve ostalo, pa eto i političari. I to je jedino što je vredno negovati u sebi i jedino vredno čemu moramo učiti potomstvo. A nekako deluje kao da je i najteže, jer malo je uspešnih, a puno više onih drugih. Zato živimo ovako kako živimo i zato ne umemo da stvorimo bolji svet. Ako bismo se više trudili da budemo LJUDI, a manje robovi iracionalnih potreba i pohlepe, naravno da bismo mi prvi osetili boljitak. I razumeli bismo neminovnost da suštinski nikome ne može biti dobro ako je i samo nekome loše. Jer sve je na planeti povezano. I ono što mi vidimo ili doživljavamo i ono što se dešava „tamo negde” i „tamo nekome”.
Autorka bloga: Dušanka Stefanović Radisavljević, predsednica Saveta Zelene stranke za dobrobit i zaštitu životinja
