Blog: Obnovljivi izvori energije – logična polazna tačka Srbije za Poglavlje 27
Posle završene srednje škole upisuje Elektrotehnički fakultet u Beogradu gde stiče zvanje diplomiranog inženjera elektrotehnike.
Majka troje dece.
Od 2000. godine živi u Novom Sadu.
Do 2015. nije nikad bila član ni jedne stranke.
- Blog: „Zaboravljeno“ nejonizjujuće zračenje - 13.04.2018.
- Blog: Neprincipijelne koalicije - 23.01.2018.
- Blog: Svi projekti moraju pod lupu! - 11.01.2018.
„Energija, to je ključni problem budućnosti – pitanje života ili smrti. Sadašnji izvori energije su nepouzdani i truju naš planetu. Možda preživimo to trovanje, ali doći će dan kada će ti izvori energije presušiti.“ (Nikola Tesla)
Još je Nikola Tesla postao svestan da naši izvori energije nisu nepresušni i da su destruktivni po okolinu. Mi kao da to nismo poverovali i morali smo do tog zaključka da dođemo na teži način, proverom u našoj stvarnosti. Danas prelazak na obnovljive izvore energije nije više naš izbor nego nužnost ako želimo da izbegnemo katastrofu. Klimatske promene su sve uočljivije i katastrofalnije, ali ni to nije dovoljno da se krene svim snagama i kapacitetima u promenu našeg odnosa prema proizvodnji i korišćenju energije.
Tesla je rekao i to da „Priroda može postići iste rezultate na različite načine“. Isto tako i mi do energije možemo doći na različite načine. Dosadašnji, neobnovljivi, izvori energije mogu i moraju biti zamenjeni obnovljivim, za početak u što većem procentu, a kasnije i sasvim.
Elektrane se grubo mogu podeliti na konvencionalne, u koje spadaju: termoelektrane, nuklearne elektrane i velike hidroelektrane i nekonvencionalne, u koje spadaju vetroparkovi , solarne elektrane, bioenergane, male hidroelektrane itd.
U Dnevniku je o termoelektranama već bilo govora i one svakako ne treba da budu osnovni pravac razvoja srpske energetike. Zato je fokus na ostalim, ekološki prihvatljivijim, izvorima energije. Ipak, Srbija ima svoju razvojnu šansu u termoenergetici u korišćenju elektrana na biomasu, jer na raspolaganju ima velike količine, što u vidu žetvenih ostataka, što u vidu otpada iz drvne industrije. Isplativost energana na biomasu postoji, ali se dodatno uvećava tamo gde se može koristiti i geotermalna energija za inicijalno zagrevanje vode.
Nuklearne elektrane u Srbiji dugo su bile pod embargom na izgradnju zbog Moratorijuma donetog još u vreme SFRJ, a zabrana njihove izgradnje i dalje je na snazi zbog zakonske regulative donete u Srbiji, po kojoj izgradnja istih nije dozvoljena. Iako se nuklearni stručnjaci, kao i lobisti trude da opravdaju izgradnju i korišćenje nuklearne energije za proizvodnju električne energije, u sećanju ljudi još uvek je nuklearna katastrofa u Černobilu, kao i slično dešavanje u Fukušimi, od pre nekoliko godina. Lobisti tvrde da je struja iz nuklearnih elektrana jeftina i bez uticaja na životnu sredinu, što nije u potpunosti tačno, jer čak i kad bi bili sigurni da se neće dešavati akcidenti, postavlja se pitanje odlaganja nuklernog otpada i cene toga, kao i cene konzervacije nuklearnog reaktora nakon isteka životnog veka iste. Ovi troškovi dižu punu cenu električne energije višestruko. Pojavom novih vrsta i novog talasa terorizma, nuklearne elektrane postaju potencijalna meta terorista i teško je biti spokojan, čak i da se nuklearna elektrana nalazi stotinama kilometara daleko, jer radioaktivne čestice iz Černobila obišle su čitavu planetu, više puta.
Najnovija istraživanja koja predvodi Norveška ukazuju na novu vrstu goriva u nuklearnim elektranama, a to je torijum. Prema istraživačima torijum i njegov otpad nakon sagorevanja u reaktoru su bezopasni, ali potpune rezultate istraživanja moraćemo čekati barem još jednu deceniju.
Velike hidroelektrane u Srbiji zaslužne su za oko 21% od ukupne proizvodnje električne energije. To su veliki građevinski objekti, koji zahtevaju velike i invanzivne intervencije u životnoj sredini tako da je, što zbog prekidanja migracionih pravaca vodenih životinja, što zbog akumulisanja i usporavanja vode u akumulacionim jezerima, čime se drastično menjaju uslovi ekosistema, njihova opravdanost pod velikim znakom pitanja. Iako spadaju u obnovljive izvore energije, ovakvi objekti ostavljaju velike posledice, ne samo po živi svet, nego i po stanovništvo, ali i mikroklimatske prilike.
Male hidroelektrane imaju veliki potencijal kao obnovljivi izvor energije, ali se mora biti izuzetno obazriv prilikom procene koliko je neki projekata, sa ekološke tačke opasan po životnu sredinu. Ove elektrane su veoma ispaltive, jer sami građevinski objekti i elektromašinska oprema ne zahtevaju naročito velika ulaganja. To je osnovni razlog njihove „popularnosti“ među investitorima, zbog čega se u katastrima malih hidroelektrana nalazi izuzetno velik broj izgrađenih, u fazi gradnje, planiranih, i „zauzetih“ lokacija. Tendencija investitora je da se domognu svih lokacija pogodnih za izgradnju, što često znači i drastično umanjivanje, odnosno minimizaciju zahtevanih ekoloških uslova. Uz veoma upitne uticaje na životnu sredinu poslednju deceniju javlja se i drugo, hidrološko pitanje, koje se odnosi na pouzdanost planiranja malih hidroelektrana u uslovima sve većih klimatskih promena, iskazanih u sve češćim bujičnim poplavama i sušama, kada je korišćenje hidropotencijala nemoguće.
Solarne elektrane samo su jedan vid korišćenja sunčeve energije, pri čemu elektrane mogu biti fotonaponske ili toplotne. Sunce je izvor gotovo sve raspoložive energije na Zemlji (posredno ili ne). Danas se sve više računa na neposredno korišćenje solarne energije putem fotonaponskih ćelija. Njihova cena, napretkom tehnologije, svakim danom sve više pada, a načini primene postaju sve raznovrsniji, tako da je budućnost u korišćenju Sunčeve energije sve izvesnija. Kod nas, trenutno, u uslovima depresirane tržišne cene električne energije ne postoji motivisanost stanovništva da ugrađuje solarne panele. Iako solarne elektrane zauzimaju veliku površinu, povoljnost je da se, recimo za postavljanje panela sa fotonaponskim ćelijama, mogu koristiti određene površine i u dvonamenskom režimu. Od početaka razvoja fotonaponskih ćelija, najčešće lokacije za njihovo postavljanje bile su krovne površine i osunčana neplodna zemljišta u pustinjskim oblastima, nakon toga prozori, a u poslednjih nekoliko godina i drugi objekti, kao što su biciklističke staze, trotoari, pa i putevi.
Vetrogeneratori predstavljaju transformatore mehaničke u električnu energiju. Kao i drugi izvori energije i vetrogeneratori imaju svoje prednosti, ali i mane. Kod vetrova najveći problem predstavlja njihova učestanost i jačina, a to su osobine koje u ovim krajevima mogu biti prilično nestabilne, zato je za izbor lokacije parkova sa vetrogeneratorima važnija stalnost vetrova nego njihova maksimalna jačina. Vetrovi male učestalosti i velike jačine, sa izraženim udarima vetra, kao što je košava, nisu pogodni, upravo zbog svojih osobina za korišćenje u vetroparkovima. Osim toga, zbog bezbednog funkcionisanja elektroenergetskog sistema, potrebno je obezbediti postojanje rezervnih kapaciteta, a neophodno je predvideti i dodatne troškove radi balansiranja elektroenergetskog sistema. Opredeljenje nekih država, poput Danske, da svoj elektroenergetski sistem bazira na velikom korišćenju energije vetra moguće je zbog meteoroloških i klimatoloških prilika koje u toj geografskoj zoni vladaju. Za Srbiju energija vetra ipak može biti dopunski izvor energije, a nikako osnovni. Sa aspekta životne sredine postoje dve ozbiljne mane. Prva je konstantna proizvodnja buke koja u dužem vremenskom periodu boravka čoveka, ali i životinja u neposrednoj blizini, može izazvati zdravstvene tegobe. Druga mana je što se pogodne lokacije vetroparkove, po pravilu nalaze na tranzitnim migracionim rutama ptica, a stradanje ptica od elisa vetrogeneratora nije redak slučaj.
Jednostavan i lak način prizvodnje energije, pa da je još i jeftin, sasvim sigurno ne postoji, ukoliko želimo da zaustavimo uništavanje životne sredine i klimatske promene. Ni jedan od proračuna isplativosti pri proizvodnji energije ili pri njenom korišćenju ne uračunava štetu ili korist po ljudsko zdravlje.
Zdravlje planete i ostalih živih bića da i ne spominjemo. Šuma je sve manje, a gasova protiv kojih jedino one mogu da se izbore, sve više. Broj stanovnika na planeti raste, ali nikada potrebe i prohtevi siromašne većine nisu bili problem, nego glad i prohtevi kapitala i onih u čijim je rukama. A za njih, pojmovi kao što su ekologija, zdrava životna sredina, pravedno društvo, zajedničke potrebe i interes, održivi razvoj i njima slični, ne postoje.
Autor: dipl. inž. el. Sonja Nikolić, potpredsednica GO Zelene stranke Novi Sad
