Posle duge, mukotrpne i teške borbe za zaštitu ribljeg fonda koja još uvek traje (na žalost bez vidljivih rezlutata) na teritoriji Republike Srbije, izgleda da se nazire svetlo na kraju tunela.

Kao što manje više svi znamo, sistematsko uništavanje vodotokova u Srbiji počelo je s raspadom SFRJ i od tog vremena do danas uz mnoge intervencije ribolovaca i boraca za očuvanje prirode  malo toga je urađeno na očuvanju i unapređenju tog sada već vidljivo iscrpljenog resursa.

Naime, mi ribolovci znamo iz prakse da kontrola izlova ribe na našim ribolovnim vodama gotovo da i ne postoji (osim u izuzetnim slučajevima), da je enormna količina mreža i ostalog ribarskog alata, koji zahvaljujući napretku industrije i tehnologije nije više skup, i da se riba izlovljava raznim nedozvoljenim sredstvima (struja, plin,… itd). Tim sredstvima se služe  ribari sa plaćenim dozvolama za izlov ribe, kao i oni koji te dozvole nemaju, radi ostvarivanja lične dobiti (profita) na crnom tržištu. Znamo takođe da su pojedini ribari, bili oni sa dozvolom ili ne, zaštićeni od strane službenika zaduženih za kontrolu ribarskih područja pa i službenika policijske uprave  (burazerski sistem, ja tebi – ti meni). Svesni smo da ima i časnih i poštenih ljudi koji rade svoj posao beskompromisno,  ali i oni ostaju bez rezultata, jer je završna instanca pravosuđe koje ima veoma blag odnos prema ovim prekršiocima.

Dobar deo “rekreativnih“ ribolovaca učestvuje u ovakvom vidu crne ekonomije, prilagođavajući svoje alate za izlovljavanje ribe „grabuljanjem“ ili specijalizovano loveći nedozvoljene količine određene vrste  kvalitetne ribe (som,smuđ).

Sigurni smo da većina građana ne zna da se na ovom tržištu godišnje obrne na stotine hiljada evra potpuno nevidljivih za državu. Proverite samo kolika je cena ribe  u ribarnici i stvari će  vam biti mnogo jasnije.

Ako u omiljenom ribljem restoranu naručite kečigu i konobar vam je donese,  znajte da jedete zaštićenu riblju vrstu za koju po našem zakonuvaži trajni lovostaj (ne gaji se u ribnjacima).

Kada se pojave veći pomori ribe zbog zagađenja vodotoka uzrokovani nemarom ili jednostavno prekomernim ispuštanjem neprerađenih otpadnih voda, (što je kod nas najčešći slučaj) nikada nismo uspeli da utvrdimo ko je sve kriv i sankcionišemo krivca. Tada nadležni korisnici ribarskih područja koji su uglavnom javna preduzeća (glomazni, tromi i uglavnom neefikasni kolektivi)  konačno reaguju  zbog pritiska javnosti i zbog dužine trajanja procesa obećanjem da će uputiti zvaničan zahtev za analizu stanja Agenciji za zaštitu životne sredine koja je nadležna za kvalitet voda i uzorkovanje. Nakon dobijanja rezultata analiza, Agencija će izdati saopštenje, koje će proslediti korisniku, a ovaj će zatim izdati saopštenje za javnost na osnovu saopštenja i rezultata itd. Ovakav sistem nadležnosti i nenadležnosti samo je pogoršana verzija sistema koji je vladao u vreme socijalističkog samoupravljanja, jer podela nadležnosti, a time i odgovornosti utiče na beskonačno razvlačenje postupaka, do mere u kojoj niko nije odgovoran za nastalu štetu, ili kako bi to narod rekao “pojeo vuk magarca“. A šteta je ogromna, cifre su milionske, ali niko neće da ih pravilno predstavi.

Svedoci smo pojave velike količine tek ulovljene rečne ribe po raznim pijacama, bez ikakve sanitarne i veterinarske kontrole, ali i kontrole porekla ribe, a mušterija naravno uvek ima.

Da li ćemo sa otvaranjem poglavlja 13 u pregovorima za pristupanje Srbije EU konačno ugledati svetlo na kraju tunela?  Dobijanjem novog zakonskog okvira u regulisanju ove oblasti moralo bi konačno da dođe do pozitivnih promena na dobrobit ribljih vrsta, uvođenjem održivog gazdovanja resursima.

Znamo da će još mnogo vode proteći Dunavom dok dođemo do implementacije i primene propisa, ali duboko verujemo da će ovo i kod nas biti primenjeno, kao u zemljama u okruženju (Hrvatska, Mađarska,…). Smatramo da bi mađarski model mogao da se primeni u našem slučaju, jer je i Mađarska zemlja koja nema more.

Poglavlje 13 – Ribarstvo

Zajednička politika ribarstva Evropske unije obuhvata pitanja iskorišćavanja i upravljanja ribljim bogatstvima, pitanja uređenja tržišta ribljim proizvodima, pitanja strukturne politike, nadzora i kontrole, kao i međunarodnu saradnju u ribarstvu. Politika Evropske unije u oblasti ribarstva reformiše se svakih deset godina, kao odgovor na promene koje se odnose na količinu ribe, kao i na opšte privredne prilike u ribarstvu. Cilj je da se na evropskom nivou osigura dugoročno održivo korišćenje živih bogatstava mora i uzme u obzir rastuća potreba tržišta za zdravim proizvodima iz mora.

Zajednička politika u oblasti ribarstva postavlja pravila za očuvanje živih vodenih resursa, ograničenje ekološkog uticaja ribarstva i uslove za pristup vodama i resursima. Ona obuhvata i strukturnu politiku i specifična pravila za upravljanje kapacitetima flote, kontrolu ribarskih aktivnosti i sprovođenje njenih pravila. Zajednička politika u oblasti ribarstva zasnovana je na utemeljenim naučnim savetima i obezbeđuje okvir za prikupljanje, upravljanje i korišćenje podataka iz oblasti ribarstva.

S obzirom na njenu isključivu nadležnost u oblasti očuvanja morskih bioloških resursa, Evropska unija je članica određenog broja međunarodnih sporazuma i organizacija. U nekim slučajevima, postojeći sporazumi i konvencije s trećim zemljama ili međunarodnim organizacijama vezanim za ribarstvo treba da se prilagode ili otkažu pre pristupanja.

S obzirom da su resurs i ribe prekomerno izlovljeni (80% mediteranskih resursa i 47% atlantskih resursa), poslednja reforma Zajedničke ribarske politike ili „Nova zajednička ribarska politikaˮ (sadržana u regulativi EU 1380/2013 koja je stupila na snagu 1. 1. 2014. godine) ima za cilj da riblje resurse vrati na održivi nivo, kao i da obezbedi građanima stabilan izvor zdrave i bezbedne hrane na duži vremenski period. Ona nastoji da donese novi prosperitet sektoru ribarstva, prekine zavisnost od subvencija i stvori nove mogućnosti za radna mesta i rast u priobalnim područjima.

Zajednička ribarska politika izvorno je bila deo Zajedničke poljoprivredne politike, a izdvajanju u zasebnu politiku doprineli su ulazak u EU zemalja sa znatnim ribarskim flotama i morskim resursima, kao i potreba rešavanja novih specifičnih problema, poput očuvanja resursa ribe.

Pravna osnova za Zajedničku ribarsku politiku temelji se na Ugovoru o funkcionisanju Evropske unije. Unutrašnje tržište je prošireno na poljoprivredu, ribarstvo i trgovinu poljoprivrednim proizvodima. Poljoprivredni proizvodi podrazumevaju proizvode biljnog porekla, stočarstva i ribarstva, kao i proizvode prve faze obrade koji se direktno odnose na te proizvode. Zajednička poljoprivredna politika, poljoprivreda, kao i izraz poljoprivredni takođe se odnose i na ribarstvo, pošto je u pitanju specifičan sektor. Ciljevi zajedničke ribarske/poljoprivredne politike su:

• povećanje produktivnosti promovisanjem tehničkog napretka i osiguravanjem racionalnog razvoja poljoprivredne proizvodnje i optimalno iskorišćavanje proizvodnih faktora, posebno radne snage;
• obezbeđivanje pristojnog životnog standarda poljoprivredne zajednice, posebno kroz povećanje zarada zaposlenih koji se bave poljoprivredom;
• stabilizacija tržišta;
• obezbeđivanje efikasnijeg snabdevanja;
• obezbeđivanje zaliha za potrošače po pristupačnijim cenama.

Bez obzira na to što Srbija nema izlaz na more, pregovori u ovom poglavlju odvijaće se kao u svim prethodnim proširenjima.

 Koja je korist za Srbiju?

• Kontrola nelegalnog, neprijavljenog i neregulisanog ribolova
• Sertifikat o ulovu
• Podsticaji za unapređenje i očuvanje ribnjaka

Rezultat usklađivanja propisa u  Srbiji s propisima Evropske unije u oblasti ribarstva biće ispunjenost zahteva u pogledu kontrole nelegalnog, neprijavljenog i neregulisanog ribolova, čime će se stvoriti uslovi za plasman proizvoda ribarstva na tržište EU, uz očuvanje nacionalnih vodnih resursa. Uspostaviće se i pravni osnov za uvođenje sertifikata o ulovu. Takođe, nakon pristupanja EU biće obezbeđeni i podsticaji za očuvanje i unapređenje ribnjaka, kao i inovacije u oblasti akvakulture.

Autor bloga: Pavle Petrović