Blog: Kad ne rodi pšenica, ne valja, a kad rodi još je gore
Doktorirao 2016. godine na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, smer: Upravljanje vodnim resursima, na temu: "Identifikacija dominantnih učesnika u participativnom modelu upravljanja u vodoprivredi" i kao docent je zaposlen na Fakultetu za ekonomiju i industrijski menadžment na smeru za Ekologiju.
- Blog: Poglavlje svih poglavlja - 01.10.2019.
- Blog: Pravo i pravda?… Okolo, kupamo se! - 29.08.2019.
- Blog: Masakrom šuma do „zelene“ industrijske zone - 08.04.2019.
Repriza prošlogodišnje, kao i gotovo svih prethodnih epizoda otkupa hlebnog žita se nastavlja, ali ovaj put sa još gorom „ponudom“ za poljoprivrednike. Otkupna cena pšeničnog zrna na domaćem tržištu varira između jadnih 15 i rekordno mizernih 13 dinara po kilogramu. Ponovo su žito-mlinska preduzeća dočekala „svojih 5 minuta“ za ostvarivanje enormnih zarada, jer seljaka nema ko da štiti.
Status pšenice kao strateškog proizvoda isključuje proizvođače pšenice iz zarade od sopstvenog rada, a taj rad i sva ulaganja naplatiće privilegovane kompanije, koje su dobile izvozne kvote za izvoz pšenice. Ako posmatramo cene pšenice na Novosadskoj Produktnoj Berzi, gde cena pšenice varira od 13 do 15 dinara (0,11-0,12 €/kg) i cenu pšenice na Eisses Grain Marketing koja trenutno iznosi 0,21 €/kg, vidimo popriličnu razliku.. Dakle trenutna cena na berzi više je nego dvostruko veća od domaće cene. Računica otkupljivača žita je više nego bezobrazno profiterski očigledna. Čista zarada plasmanom pšenice Berzu donosi zaradu od 100 €/toni pšenice, pri čemu se u obzir ne uzimaju izvozni podsticaji koji većina država EU daje za izvoz pšenice.regovori Vlade i asociojacija poljoprivrednika nisu ni mogli rezultirati bilo kakvim pomakom, jer se Vlada RS deklarisala za slobodne tržišne odnose. Međutim, da li se ovakav poremećaj cene pšenice roda 2016. godine može posmatrati kroz slobodne tržišne odnose? Sa jedne strane pšenično zrno ima status strateškog poljoprivrednog proizvoda, za koje se ne mogu priomenjivati neke odrednice slobodnog tržišta, kao što je slobodan izvoz, nego se primenjuje izvozne kvote, koje se na konkursu dodeljuju izvoznim firmama. Sa druge strane, otkupna cena hlebnog žita nema zaštitni karakter za proizvođača, kojim bi se pokrila sva ulaganja u proizvodnju.
Izvoznički lobi upravo sve čini da obori otkupnu cenu žita, jer na razlici u ceni koja nastaje preprodajom žita stiče enormne ekstra profite. Kako se ovo ponavlja iz godine u godinu, Vlada RS, u cilju zaštite poljoprivrednika i sprečavanja monopolictičkog položaja izvozničkog lobija mora preduzeti neke mere i stati u odbranu srpske poljoprivrede.
Dva osnovna scenarija su moguća. Prvi je da zadrži status pšenice kao strateškog poljoprivrednog proizvoda, ali da pri tome svake godine uredbom definiše najnižu otkupnu cenu na nivou cene rentabilne proizvodnje. Takođe, podsticajem i otkupom po stimulativnim cenama za robne rezerve treba pospešiti zaštitnu cenu. Na taj način poljoprivrednici bi od žito-mlinskih firmi i izvoznika po kvotnom sistemu dobili barem ono što su u proizvodnju pšenice i uložili.
Drugi scenario obuhvata sadašnji stav gde je Vlada RS nenadležna za formiranje cene pšenice, uz istovremeno ukidanje strateškog statusa pšenice. Na taj način poljoprivrednici nebi bili prisiljeni da prodaju žito izvozničkom lobiju i žito-mlinarskim asocijacijama, nego bi, posredstvom svojih asocijacija slobodno i po svetskim cenama izvozili i trgovali žitom na svetskim berzama. Na taj način otkupna cena pšenice zavisila bi od svetskih cena žita, a ne od domaćih mešetara.
Uskoro će jesen, a tada slede posebne priče o otkuponim cenama kukuruza, soje, suncokreta, šećerne repe… Da li će i jesenje priče imati sličan epilog za poljoprivrednike?
