Blog: GMO: diskurs kriminogene moći
- Blog: GMO: diskurs kriminogene moći - 06.03.2019.
Na dnevnom redu Prve sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2019. godini, koja se održala 5. marta, našao se i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti hrane, koji u članu 2 navodi da je „…hrana u smislu ovog zakona…genetički modifikovana hrana i genetički modifikovana hrana za životinje i hrana za životinje dobijena od genetički modifikovanih organizama u skladu sa posebnim propisom“. Legislativno usvajanje ovakvog diskursa, pak, oslikava kompleks dugoročnih štetnih aktivnosti koje se u specijalnoj grani kriminologije – zelenoj kriminologiji – označavaju kriminalnom delatnošću.
Naime, sam predmet zelene kriminologije objektivno je nezahvalno odrediti. Začeci zelene kriminologije mogu se naći u različitim interdisciplinarnim istraživanjima o zagađenju, oštećenju i uništenju životne sredine; o zloupotrebi i eksploataciji ekosistema i životinjskih i biljnih (nonhuman) vrsta; o odlaganju toksičnog otpada i upravljanju otpadom; o posledicama korporativnog, organizovanog i kriminaliteta „belog okovratnika“; o posledicama vojnih operacija po životnu sredinu; o genetski modifikovanim organizmima; u radovima iz polja socijalnih devijacija itd. (South, 2014: 6; Wyatt et al, 2014: 1). Sve ove štetne i kriminalne aktivnosti pod kišobran zelene kriminologije smeštaju se upravo putem određenja njenog predmeta jednim generičkim pojmom – zelenim kriminalitetom.
Jedna od potpunijih definicija zeleni kriminalitet označava kao krivična dela i štetne aktivnosti koje se tiču zloupotrebe i eksploatacije ekosistema i biljnih i životinjskih vrsta; dugoročne štete nanete zemlji, vodi i vazduhu od strane države, vojski i korporacija; ilegalne trgovine toksičnim materijama i ugroženim vrstama; monopolizacije prirodnih resursa; bioetike u vezi sa genetski modifikovanim organizmima; novih oblika štete i konflikata koji su posledica ekološke degradacije (Wyatt et al, 2014: 1).
White kreira sledeću trodeobnu podelu zelenog kriminaliteta, koja se odnosi na tri velike grupe „problema životne sredine“ kojima se zelena kriminologija bavi:
- braon (brown) problemi, koji se odnose na urbani život i zagađenje (kao što je, na primer, zagađenost vazduha);
- zeleni (green) problemi, koji se odnose na divlje i tropske oblasti i pitanja njihovog održanja (kao primer navodi seču šuma); i
- beli (white) problemi, koji se odnose na naučne laboratorije i uticaj novih tehnologija (primer su genetski modifikovani organizmi) (White, 2008: 98).
Imajući u vidu ovako određen predmet zelene kriminologije, koja je skrenula pažnju i podigla svest o mnogim gorućim problemima današnjice, između ostalog i na društvenu i ekološku nepravdu u vezi sa privrednom i korporacijskom „kolonizacijom“ prirode, biopirateriju i useve genetski modifikovanih organizama, posebno u zemljama u razvoju (White, 2013: 23), nije teško uvideti njen značaj za globalno društvo u kontekstu konstantnog, eksponencijalnog i nepovratnog uništavanja jedinog doma koji imamo – planete Zemlje.
Genetska modifikacija, naime, prema definiciji Novozelandske kraljevske komisije za genetsku modifikaciju (New Zeland’s Royal Commission on Genetic Modification) predstavlja laboratorijsko korišćenje tehnika genetskog inženjeringa, koje uključuje:
1) brisanje, umnožavanje, modifikaciju ili premeštanje gena u živom organizmu;
2) transfer gena iz jednog organizma u drugi;
3) modifikaciju postojećih gena ili konstrukciju novih gena i njihovu inkorporaciju u organizam; i
4) korišćenje narednih generacija ili potomstva modifikovanih organizama na bilo koji od navedenih načina (White, 2008: 159).
Ovakve modifikacije najčešće se koriste u proizvodnji hrane, za sticanje ogromnog profita moćnih korporacija, kao i pojedinih država (White, 2008: 159, 160), odnosno, nalaze primenu u delatnostima kojima država, kao entitet moći, omogućava drugim entitetima moći veliku finansijsku dobit na račun zdravlja ekosistema, biljaka, životinja i ljudi, posebno dece, tj. budućih generacija. Seme genetski modifikovane „hrane“ često sadrži elemente drugih vrsta ili bakterije uz pomoć kojih se biljka bori protiv bolesti, parazita i herbicida (Gray & Hinch, 2015: 108). Osim toga što moćne korporacije vrše pritisak na zemlje širom sveta da prihvate genetski modifikovane useve i „hranu“, i ugrožavaju autonomiju poljoprivrednih proizvođača, genetski modifikovani organizmi negativno utiču na ukupan biodiverzitet, dok su studije o bezbednosti GMO „hrane“ za zdravlje ljudi i životinja veoma kontroverzne (Gray & Hinch, 2015: 98; Hilbeck et al, 2015: 2, 6; White, 2008: 159, 160; White & South, 2013: 2).
Kod fenomena viktimizacije GMO tehnološkom „revolucijom“, uočljiva je dihotomija između žrtve i učinioca. Naime, pojedinci svojevoljno doprinose svojoj „zelenoj“ viktimizaciji – činjenice su sledeće: mnogi ljudi svesno postaju potrošači proizvoda koji su štetni za njih same i životnu sredinu; mnogi ljudi svesno upotrebljavaju potencijalno opasne i štetne tehnologije; mnogi ljudi voljni su da konzumiraju GMO „hranu“, uprkos tome što nisu u potpunosti upoznati sa posledicama genetske modifikacije; mnogi ljudi svesno će koristiti lekove koji su proizvedeni, distribuirani i preporučeni od strane medicinskih stručnjaka, bez razumevanja štetnih odnosno toksičnih, kratkoročnih i dugoročnih, efekata takvih proizvoda po sebe same i životnu sredinu (Clifford, 2014: 44). Posmatrano šire u ovom kontekstu, žrtve neretko smatraju da su „robovi sistema“ iz kojeg ne postoji izlaz, osećaju se bespomoćnim i smatraju da nemaju izbora; žrtve nastavljaju da funkcionišu i rade u okviru ovakvog diskfunkcionalnog i eksploatatorskog sistema; žrtve nisu svesne da su one same doprinoseći faktor u kozavisnoj vezi sa samim učiniocima; žrtve takođe ne shvataju načine na koje doprinose, odnosno podržavaju moć, tj. moćne; žrtve ne shvataju kako i koliko je njihova patnja značajna; žrtve ne sagledavaju sebe kao doprinoseću vrednost (Clifford, 2014: 59, 60). Drugim rečima, biti učinilac povećava rizik postajanja žrtvom, i obrnuto (Pemberton, 2014: 68). Tako, i sami moćni entiteti koji generišu razvoj i primenu GMO tehnologija nužno će u nekom trenutku postati žrtve istih.
Pored toga, nove biotehnologije i genetski inženjering jasno ukazuju na rodnu pristrasnost, odnosno, nepristrasnost nauke same (Mies & Shiva, 2014: 16). Štaviše, ekofeministkinje Mies i Shiva ističu da je celokupna naučna paradigma „karakteristično patrijarhalna, anti-prirodna i kolonijalistička i za cilj ima kako da liši žene njihovog generativnog kapaciteta, tako i prirodu njenih produktivnih kapaciteta“ (Mies & Shiva, 2014: 16). Reproduktivne tehnologije i genetski inženjering oslikavaju, dakle, alijenaciju prirode od ljudi, ali i od određenih prirodnih vrsta (Cudworth, 2005: 139).
Mies takođe ističe, govoreći o savremenim tehnologijama, njihovom razvoju i posledicama:
„Černobilj je učinio jasnim da nema „mirnodopske“ upotrebe atomske energije. Atomska energija, i, takođe, druge nove „buduće“ tehnologije, kao što su reproduktivni i genetski inženjering, jesu tehnologije rata. Ne samo da su iste razvijene kao rezultat finansiranog militarnog istraživanja, prvobitno od strane ministarstava odbrane, već je i njihova metodologija bazirana na destrukciji živih veza i simbioza. Moderna nauka znači, kako je Carolyn Merchant pokazala, rat protiv prirode. Priroda je – ženski – neprijatelj koji se mora staviti u službu muškarca.“ (Mies, 2014: 95).
Shiva podvlači da je borba između kapitalizma i prirode posebno intenzivna u proizvodnji hrane: „GMO sadrže viziju kapitalističkog patrijarhata. Oni održavaju ideju ’master molekula’ i mehanističkog redukcionizma dugo nakon što su nauke o životu prevazišle redukcionizam, a patenti na život reflektuju kapitalističku patrijarhalnu iluziju kreacije“. (Shiva, 2014a: xviii). Redukcionistički pogled na svet, industrijska revolucija i kapitalistička ekonomija predstavljaju svojesvrsnu simbiozu, odnosno „filozofsku, tehnološku i ekonomsku komponentu istog procesa“ (Shiva, 2014b: 24).
Pomenuti Predlog zakona, odnosno sam Zakon o bezbednosti hrane, u istom članu navodi i da je hrana „hrana životinjskog porekla“. Ovo je, međutim, diskurs o kome treba posebno, i posebno eksplicitno, govoriti, stoga što isti implicira smrt životinje kao konzumne jedinice, implicira da su smrt, ubistvo, klanje, komadanje i krvarenje neophodne komponente dominantne ishrane, pritom takođe bez uzimanja u obzir svih onih etičkih, ekoloških i zdravstvenih posledica koje takva normalizovana praksa nosi sa sobom. Kada imamo ovakav diskurs, razumljivo je da je teško objasniti zašto je sam koncept GMO duboko pogrešan, jer su mnoge istine skrivene od nas. Na primer, katastrofalan način na koji životinja na farmi reaguje na ishranu koja se sastoji od genetski modifikovanih biljaka oslikaće se i na opasne aspekte koje konzumacija životinjskih proizvoda ima i na ljude koji takve tragično napaćene i nastradale životinje unose u svoj organizam u obliku kobasica, salami, viršli, šnicli, pašteta, odrezaka i ostalih preimenovanih delova tela zaklanih živih bića. Normalizacija nanošenja smrtne patnje životinji zarad pukog zadovoljenja čula ukusa ljudi vodi i normalizaciji svih ostalih aktivnosti (kao što je genetska modifikacija) kojima se nanosi šteta kako samim životinjama, tako i prirodi, odnosno ekosistemu, ali i ljudima samima.
Dakle, da preciziramo, naročito je teško objasniti ljudima koji same sebe i ostala živa bića duboko degradiraju zašto su smrt, bolest i patnja duboko etički, ekološki i zdravstveno pogrešne kategorije. Utoliko je još teže objasniti zašto je i koncept GMO duboko pogrešna kategorija, kako sa stanovišta prirode, ekosistema i životinja, tako i sa stanovišta samog ljudskog zdravlja. Stoga se odaje utisak da mi ovde govorimo o jako širokom tolerisanju i prihvatanju nečega što je i za nas kao ljudsku rasu nepobitno viktimološka koncepcija. Kako se, onda, boriti protiv toga da Narodna skupština ne izglasa ovaj Predlog, kada se masa koja će isti izglasati rukovodi dvema konceptima – 1) neshvatanju svoje i viktimizacije drugih i 2) pritisku da se udovolji isključivo ekonomskim interesima multinacionalnih korporacija Zapada?
Ovaj Predlog, nažalost, biće usvojen u martu 2019. godine, stoga što su vladajući koncepti globalnog društva, politike i ekonomije koncepti moći, to su politički diskursi sile koja određuje ko su „bogovi“ nad mikro česticama beznačajnih života. O tome da li će, u svetlu globalnih dijametralno suprotnih trendova – razvoja ekološke svesti i razvoja multinacionalnih giganata – svet otvoriti oči ili nastaviti da žmuri, verovatno ćemo posvedočiti za nekih deceniju-dve, kada postane previše očigledno da nešto ne funkcioniše i da smo ugasili alarm koji je pokušao da nas probudi.
Reference
- Clifford, M., (2014), The Corporation as Villain and Victim: Reflections on Privilege, Complicity, Awareness, and Accountability, in: Environmental Crime and its Victims: Perspectives within Green Criminology(eds. Spapens, T., White, R. & Kluin, M.), pp. 41-62, England, USA, Ashgate;
- Cudworth, E., (2005), Developing Ecofeminist Theory: The Complexity of Difference, Houndmills, Basingstoke, Hampshire and NY, Palgrave MacMillan;
- Gray, A. & Hinch, R., (2015), Agribusiness, Governments and Food Crime: A Critical Perspective, in: Green Harms and Crimes, Critical Criminology in a Changing World(ed. Sollund, R. A.), pp. 97-116; UK, US, Palgrave Macmillan;
- Hilbeck, A., Binimelis, R., Defarge, D., Steinbrecher, R., Székács, A., Wickson, F., Antoniou, M., Bereano, P. L., Clark, E. A., Hansen, M., Novotny, E., Heinemann, J., Meyer, H., Shiva, V. & Wynne, B., (2015), No scientific consensus on GMO safety, in: Environmental Sciences Europe, Vol. 27, Art. 4, pp. 1-6; Springer Open Access Journal; https://enveurope.springeropen.com/articles?tab=keyword&searchType=journalSearch&sort=PubDate&volume=27&page=2, 15/03/2017;
- Mies, M., (2014), Who Made Nature Our Enemy?, in: Mies, M. & Shiva, V., (2014), Ecofeminism, Critique, Influence, Change Series, Part 2: Subsistence v. Development, pp. 91-97; London & New York, Zed Books;
- Mies, M. & Shiva, V., (2014), Introduction: Why We Wrote This Book Together, in: Mies, M. & Shiva, V., (2014), Ecofeminism, Critique, Influence, Change Series, pp. 1-21; London & New York, Zed Books;
- Pemberton, A., (2014), Environmental Victims and Criminal Justice: Proceed with Caution, in: Environmental Crime and its Victims: Perspectives within Green Criminology(eds. Spapens, T., White, R. & Kluin, M.), pp. 63-86, England, USA, Ashgate;
- Shiva, V., (2014a), Preface to the Critic Influence Change Edition, in: Mies, M. & Shiva, V., (2014), Ecofeminism, Critique, Influence, Change Series, pp. xiii-xxi; London & New York, Zed Books;
- Shiva, V., (2014b), Reductionism and Regeneration: A Crisis in Science, in: Mies, M. & Shiva, V., (2014), Ecofeminism, Critique, Influence, Change Series, Part 1: Critique and Perspective, pp. 22-35; London & New York, Zed Books;
- South, N., (2014), Green Criminology: Reflections, Connections, Horizons, in: International Journal for Crime, Justice and Social Democracy, Vol. 3, No. 2, pp. 5-20; Brisbane, Queensland University of Technology Faculty of Law, Crime and Justice Research Centre; https://www.crimejusticejournal.com/article/view/172/pdf, 14/05/2016;
- White, R., (2008), Crimes Against Nature: Environmental Criminology and Ecological Justice, USA, Canada, Willan Publishing;
- White, R., (2013), The Conceptual Contours of Green Criminology, in: Emerging Issues on Green Criminology: Exploring Power, Justice and Harm, Critical Criminological Perspectives Books Series, (eds. Walters R., Drake D. & Wyatt, T.), pp. 17-33, UK, Palgrave MacMillan;
- White, R. & South. N., (2013), The Future of Green Criminology: Horizon Scanning and Climate Change, in: 2013 the American Society of Criminology (ASC) Annual Meeting, 20-23 November 2013, Atlanta, pp. 1-41, http://repository.essex.ac.uk/11799/1/White%2C%20Rob-South%2C%20Nigel.pdf, 25/02/2017;
- Wyatt, T., Beirne, P. & South, N., (2014), Special Edition: Green Criminology Matters, Guest Editors’ Introduction, in: International Journal for Crime, Justice and Social Democracy, Vol. 3, No. 2, pp. 1-4; Brisbane, Queensland University of Technology, Faculty of Law, Crime and Justice Research Centre; https://www.crimejusticejournal.com/article/view/177/pdf, 24/02/2017.
*Ovaj članak sadrži i odlomke iz doktorske disertacije Ekofeministički aspekt zelene kriminologije, autorke dr Nede Savić, odbranjene na Pravnom fakultetu Univerziteta u Nišu, februar 2019., (str. 8-10, 13, 23, 53, 95-96, 135, 157, 174. i 182.).
Autorka bloga: dr Neda Savić
