Svetska kampanja „16 dana aktivizma“ započinje 25. novembra, Međunarodnim danom borbe protiv nasilja nad ženama, i završava se 10. decembra, Međunarodnim danom ljudskih prava. Kampanja je započeta 1991. godine i, od tada, obeležava se svake godine u više od 180 zemalja sveta.

Kampanjom se podseća na nasilje nad ženama i teži se ukidanju svih oblika nasilja nad ženama i poboljšanju položaja žena u društveno patrijarhalnom uređenju.

Pored Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama kojim se obeležava početak kampanje svake godine, kampanjom se obuhvataju još četiri važna datuma, a to su: Svetski dan borbe protiv AIDS-a, Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, Godišnjica montrealskog masakra i Međunarodni dan ljudskih prava kojim se obeležava i završetak kampanje, 10. decembra.

Prema brojnim autorima, eksploatacija prirode bliska je degradaciji položaja žena u društvu. Navodi se da su priroda i žena degradirane na samo dno hijerarhije u odnosu na muškarca, što potvrđuje socijalni status i moć koju u patrijarhalnom svetu ostvaruju muškarci u odnosu na žene i neljudsku prirodu.

Postoje dva pogleda na položaj žena i prirode u društveno-patrijarhalnom uređenju. Prema prvom stavu hijerarhije, na prvom mestu i sa najvećom moći odlučivanja nalazi se bog. Drugo mesto pripada muškarcu. Treće ženi i četvrto mesto prirodi. U ovako postavljenoj hijerarhiji, žena ostvaruje autoritet tek nakon i uz dozvolu članova viših nivoa hijerarhije – muškaraca, dok je njen položaj smešten stepen iznad neljudske prirode, što ženi daje neki oblik dominacije nad prirodom.

U drugom obliku hijerarhije, prvo i drugo mesto pripadaju bogu i muškarcu takođe, ali treće mesto je podeljeno na ženu i prirodu. Druga hijerarhija implicira sličnosti i duboke povezanosti žena sa neljudskom prirodom. Identifikacija žena sa ostatkom prirode dešava se kroz jedinstveno „žensko iskustvo“, te ženski princip prirode iskazan jedinstvenim biološkim procesima ženskog organizma: ovulacija, menstruacija, trudnoća, rađanje i dojenje. Veza između žena i prirode utemeljena je reproduktivnom prirodom žene. Sledbenice ovog ekofeminističkog pristupa ističu da će degradacija prirode i njeno uništavanje povesti degradaciji žene, te da je osnaživanje položaja žene u društvu od izuzetne važnosti za očuvanje prirode, što će, autorka dodaje, biti ključno u pogledu borbe protiv klimatskih promena i uspostavljanja održivog razvoja.

S druge strane, omasovljena neselektivna eksploatacija prirode i njenih resursa, direktno i indirektno, povela je stvaranju Efekta staklene bašte i porastu temperature planete Zemlje. Ugroženost planete u ovom smislu, vremenom će se direktno implicirati na ugroženost čoveka i sveg živog sveta. Ipak, prema izveštajima Ujedinjenih nacija, žene su najugroženije klimatskim promenama. Širom sveta, u izveštajima se navodi, žene čine većinu siromašnih i ostvaruju direktnu zavisnost od prirodnih resursa koji bivaju narušeni posledicama klimatskih promena. Iz navedenih razloga, Agenda 2030 UN iskazuje cilj da se poboljšaju uslovi života žena i devojčica širom sveta.

Ukoliko fokus ostane na povezanosti žena i neljudske prirode, da li je moguće do neke mere, govoriti i o povezanosti mizoginije primenjene na žene i na životinje? Te dalje, o vezi između eksploatacije životinja i eksploatacije prirodnih resursa?

Govoreći o mizoginiji usmerenoj na žene, nailazimo na sistem u kome su žene objetivizovane, svrsishodne i u svojoj prirodi omražene. U skladu sa različitim strujama feminizma, i određivanje pojma mizoginije se razlikuje, ali ovom prilikom nećemo ulaziti dublje u problematiku određivanja pojma. U društvu razvijene mizoginije, žena ima svoju svrhu koju treba da ispuni. U takvom društvu, muškarac se smatra intelektualno nadmoćnijim i autoritativnim, dok je postojanje žene definisano blagodeću njenih reproduktivnih moći. Sličan odnos je utvrđen i prema prirodi, u kome se priroda eksploatiše u svojoj najočiglednijoj korisnosti – davanju ploda.

Dalje se dešava razvijanje sistema u kome žena nema jednaka prava kao muškarac, ostvaruje nižu stopu zarade nego muškarac, ugrožena je od strane nasilnika pa čak i okrivljena za svaki vid nasilja koji pretrpi, dok se branitelji i braniteljke ljudskih prava primenjenih na žene svrstavaju u kategorije ekstremista.

Površina Zemlje se zagreva do te mere da se širom sveta dešavaju nepogode užasnih razmera i katastrofalnih posledica, biljne i životinjske vrste neophodne za funkcionisanje ekosistema izumiru čini se intenzivnije nego ikada ranije, dok se klimatske promene i brojna izveštavanja ekologa osporavaju kao neistina i teorija zavere.

Jedna od posledica stabilne mizoginije u društvu je svođenje uloge žene isključivo na njenu mogućnost reprodukcije te se u takvim društvima, žena koja ne može ili ne želi da ostvari potomstvo, smatra bezvrednom i često biva odbačena. Ukoliko bismo pokušali da ustanovimo mizoginiju ovog tipa kroz različite vrste (specizam), možda je najbolje sagledati položaj ženki na različitim farmama. Na primer, krave se uzgajaju isključivo zbog svojih reproduktivnih sposobnosti. Oplođenjem, krava će kao i svaki sisar, početi da luči mleko u svojim mlečnim žlezdama i do kraja života biće korišćena za oplodnju kako bi konstantno imala mleka i za rađanje teladi koja će, zavisno od pola, biti prosleđena u odgovarajuću industriju. Ženke pasa se takođe neretko koriste isključivo za produžavanje rase „čiste“ krvi, kako ljubitelji skupocenih rasnih pasa i njihovi uzgajivači ističu, a koje su uzgojene sa posebnim sklonostima.

Pred nama je akcija globalnog karaktera koja će trajati punih šesnaest dana. U duhu predstojećih praznika, možda je pravo vreme da se zapitamo kakva nas budućnost očekuje ukoliko nepoštovanjem prirode u svakom njenom obliku i svake vrste pojedinačno, narušavamo perspektive za život budućih generacija – generacija kojima ćemo mi darovati život?

Da li želimo budućnost sivog vazduha, plastične hrane i zagađene kišnice ili se pak nadamo zelenijoj travi – kao kod komšije?

Autorka bloga: Dina Stefanović, članica Foruma žena Zelene stranke