Ambalažni otpad u biljnoj proizvodnji
- Ambalažni otpad u biljnoj proizvodnji - 07.09.2015.
Pesticidi, semena, đubriva, hormonski preparati i dr. do poljoprivrednih proizvođača dolaze u odgovarajućem pakovanju, koje nakon pražnjenja postaje otpad. Upravo nesavesno rukovanje ovom vrstom otpada predstavlja problem, baš kao i nesavesna upotreba njegovog sadržaja. Zašto?
Odgovor, pre svega, leži u vrsti materijala od koje se izrađuje ambalaža za navedene poljoprivredne inpute. Dok višeslojne papirne vreće za pakovanje semena kukuruza ili suncokreta, uslovno rečeno, nisu velika opasnost za životnu sredinu i zdravlje ljudi, za polietilenske boce od pesticida ili one staklene, koje su se do skora koristile u tu svrhu, važi sasvim suprotno. Standardni polietilen, zbog velike molekularne mase, se u prirodi praktično i ne može razgraditi ukoliko u sebi ne sadrži tranzitne prooksidanse i prethodno nije izložen UV zračenju i delovanju mikroorganizama. Ogromna ostrva plutajuće plastike u okeanima i na rekama širom naše planete, kao i fotografije uginulih morskih ptica, riba i sisara su više nego dovoljan primer. Papirne vreće, na primer za seme ratarskih kultura, će se u prirodi razgraditi za nekoliko meseci ukoliko ne sadrže unutrašnji sloj od plastične folije. Međutim, moramo ponovo uzeti u obzir ostatke preparata za zaštitu semena na unutrašnjim zidovima tih vreća te tako i njih moramo svrstati u opasan otpad.
PESTICIDI SU OTROVI! Ukoliko još uvek možda imate dilemu oko toga, osvrnite se na zakonsku regulativu koja se odnosi na te preparate. Trenutne procene su da se kod nas godišnje, suprotno zakonima, nekontrolisano deponuje oko 50 tona pesticida u odbačenih 10 miliona komada različite ambalaže.
Šta raditi?
Pored postojanja Pravilnika o vrstama ambalaže za pesticide i đubriva i o uništavanju pesticida i đubriva, u Srbiji još uvek nije uspostavljen efikasan sistem za prikupljanje i reciklažu tj. krajnje zbrinjavanje ove opasne ambalaže, a koja bi bila praćena odgovarajućim stimulitivnim i kaznenim merama. Tek nekoliko aktivnosti u ovoj oblasti sprovedeno je u pozitivnom smeru. U organizaciji Departmana za zaštitu životne sredine i zaštite na radu Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu održan je okrugli sto na temu: „Prikupljanje i zbrinjavanje ambalažnog otpada pesticida“. Takođe, sproveden je pilot projekat „Sakupljanje ambalaže od pesticida na području opština Sombor, Apatin i Odžaci“ od strane Poljoprivredne savetodavne službe Sombor i objavljeno par novinskih tekstova, uz mnogo dobre volje i još više nade da će se na ovom polju nešto promeniti.
U svetu postoje razvijeni modeli upravljanja ovakvom vrstom otpada i ovde navodimo neka od njih:
U Nemačkoj veoma dobro funkcioniše PAMIRA – šema na dobrovoljnoj bazi za prikupljanje ambalaže od pesticida. Prikupljaju se prazna, isprana i osušena pakovanja do 60 litara zapremine. Farmeri predaju ovako spremljenu ambalažu, jednom godišnje, nekom od skoro 300 centara širom Nemačke. Inspektori pregledaju pakovanja i ukoliko nisu dovoljno isprana vraćaju ih farmerima ili se vrši naplata odlaganja ovakve ambalaže sa ostacima pesticida. Ambalaža se dalje odnosi u ovlašćene pogone za konačno termalno uništavanje u cementnim pećima ili se koriste za dobijanje metanola.
Sastavni deo ovakve politike je i ‘Vođenje javnog registra korisnika toksičnih sredstava u poljoprivredi, pri čemu se tačno zna ko je, kad i koliko toksičnih sredstava kupio, koliko mu je u zalihama i koliko je utrošeno. Takođe, na osnovu tog javnog registra, nove količine toksičnih sredstava izdaju se tek po povraćaju prethodno zadužene ambalaže. Dostupnost specifičnim i veoma toksičnim sredstvima ograničena je i nije u potpuno slobodnoj trgovini i za njeno korišćenje postoji obavezna registracija u javnom registru korisnika toksičnih sredstava.’(*)
U Australiji imamo ‘drumMUSTER’ program kao deo državne politike upravljanja otpadom uspostavljen na principu njegovog smanjenja u samom startu kako bi ga što manje završilo na njivama. Proizvođači poljoprivrednih i veterinarskih hemikalija plaćaju taksu od 0.04 AU$ po kilogramu/litri većine proizvoda prodatih u nepovratnoj ambalaži čime finansiraju ovaj program. Međutim, program je u najvećoj meri plaćen od strane farmera kao zagađivača kojem se to naplaćuje. Najveći deo ovakvog otpada se prefabrikuje u reciklirane proizvode, a manji deo se ponovo iskoristi kao ambalaža za poljoprivredne i veterinarske hemikalije.
U Čileu, prodavci i distributeri su deo nacionalnog programa koji pomažu tako što izrađuju male centre za prikupljanje i odlaganje ambalaže od pesticida koja mora biti trostruko isprana. Takva se na licu mesta secka I pakuje u jumbo vreće koje se kasnije odvoze u cementare, reciklažne centre ili deponije, a sve pod nadzorom Ministarstva zdravlja.
Jedan od mini centara za prikupljanje upotrebljene ambalaže od pesticida u Čileu.
Do implementacije ovakvih ili sličnih programa, u Srbiji poljoprivrednicima ostaje da:
- takvu ambalažu drže “pod ključem”,
- da pri primeni pesticida najmanje tri puta isperu ambalažu u kojoj je bio upakovan pesticid, a ispranu tečnost utroše zajedno sa pripremljenim rastvorom za tretiranje,
- da ne koriste takvu ambalažu za bilo kakvu ponovnu upotrebu, a lokalne zajednice da što pre organizuju njeno periodično sakupljanje i transport od strane ovlašćenih kompanija, za šta bi finansijska sredstva morala biti obezbeđena iz budžeta Lokalnih samouprava, Republike tj. Pokrajine.
Jedan od načina za smanjenje količine ovakvog otpada je i organska proizvodnja u kojoj se mnogi preparati za zaštitu bilja prave praktično u kućnoj režiji, od prirodnih sirovina, kao što su biljni ekstrakti i pre svega, u posudama za višekratnu upotrebu.
(*) Zahvalnošću mr Ratka Bajčetića
